QUO VADIS, CRKVO?

Virus korone pokazuje da ono što je dobro za dušu ne mora da bude dobro i za telo. Ljudski i božji zakoni nisu isto, ali u nekim trenucima dogmatsko pridržavanje religijskih kanona može da ugrozi kolektivno zdravlje. Ovo je takav trenutak.

Piše: Boško Jakšić

Sve tri Avramove crkve sa strepnjom iščekuju svoje velike praznike ovog meseca – judaizam Pasah, hrišćanstvo Uskrs, islam Ramazan – a sveštenstvo je suočeno sa dilemom da li da barem privremeno odustane od nekih tradicija, zarad opšteg zdravlja, ili da se konzervativno drži doktrine, ugrožavajući zdravlje ne samo vernika već i društava u celini.

U Srbiji je vanredno stanje zbog pandemije uvedeno 16. marta. Bio je to krajnji signal da i Srpska pravoslavna crkva kaže šta će preduzeti da bi zaštitila svojih blizu šest miliona vernika.

Patrijarh Irinej naložio je sveštenstvu da se “sav bogoslužbeni i parohijski život” saobrazi odlukama Vlade. Od 25. marta vernici koji dolaze u crkvu su obavezni da se dezinfikuju i da nose zaštitne maske i rukavice – ako uspeju da ih nađu. Oni stariji od 65 godina, kao i oni mlađi slabijeg zdravlja, pozvani su da se uzdrže od dolaska u hramove.

Sinod SPC saopštio je međutim da crkva neće prekidati služenje liturgije, niti prestati da pričešćuje vernike, “jer je to stvar oko koje se ne može raspravljati”.

Rasprava se ipak razbuktala posle snimka iz Saborne crkve u Novom Sadu. Na snimku se vidi sveštenik kako tokom liturgije povodom Časnog i Velikog uskršnjeg posta istom kašičicom vernicima daje pričest. Oni mu celivaju ruku. Nigde dezinfekcije, nigde maski. Carstvo virusa kome ništa nije sveto.

SPC se poziva na tradiciju pričesta dugu dve hiljade godina, na srebrnu kašičicu. Pridružuje se stavu Sinoda Grčke pravoslavne crkve koji je saopštio da “sveta pričest ne može da budu uzrok transmisije koronavirusa”, ili pravoslavnoj crkvi Gruzije koja je odbacila pozive da prestane da koristi zajedničku kašičicu.

Crkveni visokodostojanstvenici kažu da nije moguće zaraziti se virusom korona jer je kašika umočena u sveto vino. Možda je kašičica čudo imunologije, ali nije spasla episkopa valjevskog Milutina. Dvojica sveštenika njegove eparhije svoje živote i dalje poveravaju ne vladikama već ekspertima.

Postoje ljudi koji veruju u boga i postoje ljudi koji veruju u nauku. Bog će nas spasti od korone, ubeđeni su prvi. Ne izlažite mene opasnostima zbog svog verovanja, poručuju drugi.

Dok vlasti traže disciplinu, vernicima je prepušteno da samo odlučuju da li će uzimati hleb i vino koje, uči vera, Sveti duh u datom trenutku pretvara u telo i krv Hristovu koje verujući uzimaju u sebe za oproštaj grehova, za život večni i na zdravlje duše i tela.

Vera i nauka najčešće se ne podudaraju. Pričešće je, tvrdi crkva, „oganj“ koji uništava duhovne ali i telesne slabosti pričasnika. Lekari tvrde suprotno i ocenjuju da crkveni ritual nikako nije “na zdravlje duše i tela”.

SPC brani “integralni ili autonomni crkveni poredak” i kaže da je “čista laž” da krši obavezujuće instrukcije. Možda je to tako, ali se svakako ignorišu upozorenja nauke. Štaviše, Sinod se neočekivano agresivno obrušio na “klevetničku hajku” i “nezvane goste iz poznatih anticrkvenih i antisrpskih krugova”.

Hajka? Građani su uznemireni. Da li su “nezvani gosti” epidemiolozi koji od SPC i patrijarha očekuje da sveštenstvu i vernicima daju “vrlo jasno uputstvo”. Da li je to epidemiolog čija je dijagnoza direktna:

“Kao građaninu, meni je civilizacijski neshvatljivo da u 21. veku svi ljube isti predmet i svi jedu iz iste kašike. Kao epidemiolog, moram da upozorim da je to opasno. Jeste tačno da srebro kao i svaki metal ima oligodinamsko dejstvo, pa bakterije kraće žive na njoj nego na plastici. Ali, za viruse to nije slučaj”.

Jedan teolog kaže da se u ova vremena ne treba razmetati verom, da ne treba podleći religijskom fanatizmu i da vernici treba da se pomole da bilo koji čovek na svetu pronađe lek.

Dok episkop diseldorfski i nemački vladika Grigorije vernicima razumno poručuje “Ne kušaj Gospoda svoga”, portparol SPC i pripadnik konzervativnog krila crkve, episkop bački Irinej, ima agresivni pristup:

“Ako je problem u bogosluženju i pričešćivanju, kako to da bivaju zaraženi oni koji nikada u crkvu i ne ulaze, a kamoli se pričešćuju? Šta nam ti nesrećni zabludeli ljudi poručuju? Da je opasnost u crkvi a ne u kafićima, žurkama, nepoštovanju neophodne samoizolacije i drugim činiocima”.

“Zabludeli nesrećnici” to uopšte ne tvrde. Kakva zamena teza! Lekari od struke i dobronamerni ljudi, među kojima je i mnogo vernika, samo upozoravaju da je opasnost svuda. Pa i pred oltarom. Tvrde da ovakav način pričešća povećava rizike u vreme kada se svi bore da se oni smanje. Čemu takav borbeni stav?

Značajan broj teologa, episkopa i sveštenika SPC smatra da vernike ne bi trebalo pričešćivati jednom kašičicom. Rumunska pravoslavna crkva savetovala je vernike da u crkvama izbegavaju celivanje ikona i da za pričest ponesu sosptvenu kašičicu.

SPC bi mogla da sledi primer crkve na koju se u svakoj prilici ugleda: Ruske. Tamo nisu obustavili bogosluženja i pričešća, ali su uveli praksu da se kašičice dezinfikuju kod svakog vernika koji dođe da se pričesti. Srpska crkva je veoma imućna. Ne plaća porez. Mogla bi da kupi stotine hiljada plastičnih kašičica za jednokratnu upotrebu.

“Verujemo da se nijedan virus ili bolest ne mogu preneti tokom pričesti”, kaže mitropolit Ilarion iz Moskovske patrijaršije. “Ali, ako su u pitanju zabrane ili preporuke (države) koje smo dužni da sledimo, tada će se u nekim slučajevima koristiti jednokratne kašičice”.
Ispada da je srpska crkva konzervativnija i od ruske. Kao i u ostalim odlukama, prevladava tvrdo krilo. Veruju u čudotvorstvo zlatne kašičice, iako nauka nema dokaz da ona tokom Svete pričesti obezbeđuje imunitet od infekcija.

Crkva ne samo da odbija savete nauke, već zna i da ne poštuje odluke države: crnogorska policija saslušavala je dvojicu sveštenika SPC iz Kotora zbog nepoštovanja zabrane javnog okupljanja. “Nastavljamo da vršimo službu jer nas Bogorodica odavno štiti od zaraze”, rekao je jedan od njih. U Budvi je sveštenik SPC morao da bude uhapšen.

Srpska država simptomatično ćuti. Ne želi da obnavlja sukob sa tvrdim krilom SPC koje predvodi mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. A trebalo bi da se umeša. Zarad opšteg zdravlja a ne predsednikove želje da umiri crkvene kritičare njegove kosovske politike.
“Kakva stvar Crkve? Ovo je 21. vek, a vernici nisu posebna kategorija građana koja može u vreme pandemije da se vlada po crkvenim pravilima nasuprot svim ostalim građanima. Podležu zakonima države, a u ovom slučaju predstavljaju javnu opasnost. Ako misle da je to stvar crkve, onda neka ih crkva sve izdvoji u nekakav ‘crkveni karantin’, pa neka tamo rade šta hoće!”, ljutiti je komentar na sajtu jednog beogradskog dnevnika.

Anticrkveni krugovi? Ne, samo izraz zabrinutosti, pa i straha. Neka crkva i vernici u vanrednim okolnostima privremeno, na neko vreme, menjaju svoje svetonazore i običaje. Neće zbog toga biti manje sveti. Uostalom, zašto bih ja crkvene oce podsećao na ono što oni traba da znaju bolje od mene.

“Ako ne nađeš Gospoda u dubini svoje duše, srva, savesti i u bližnjemu, nećeš ga naći ni u pitiru na oltaru, ni u kipovima i ikonama, ni svetim vodama, ni obredima”.

O svetog Jovana Zlatoustog dovoljno. Quo Vadis crkvo?