BALKANSKA RASKRŠĆA

U Srbiji je već osam godina na dijelu opšti rijaliti: televizije na smjenu emituju malo “zabavni” malo politički, a sve više i ekonomski rijaliti. Ovi programi se već prirodno prepliću, a cilj im je isti – da se narod sludi i zaboravi kako njegov život stvarno izgleda. Kad se osam godina pothranjuje iluzija da je Srbija pod vođstvom naprednjaka jaka i uspješna, da smo lider, ne više ni regiona nego Evrope i svijeta, kad stalno, a posebno pred izbore otvarate fabrike, obezbjeđujete plate i radna mjesta, gradite i radite, a skoro da ne postoji kanal kroz koji bi bar procurila prava istina, mnogi ljudi na kraju pokleknu i izgube kopču sa stvarnošću.

OBEĆANJA, OBEĆANJA…

Godinama slušamo da je Srbija “tigar na Balkanu”, da imamo najveće plate, najveći privredni rast, najmanju nezaposlenost, rekorderi smo u privlačenju stranih investitora, puteva je izgrađeno više nego u Titovo vreme, sve u svemu ekonomski uspesi zapretili su da zasene i one političke, gde smo takođe lider regiona…

Vlast besomučno ponavlja da je Srbija pre dolaska naprednjaka bila na ivici ambisa, sve je bilo propalo, ali su onda došli oni i uveli red, rad i uspehe. Ako nešto i ne valja, za to su i dalje krivi oni prethodni “žuti lopovi”.

Ako je u bilo čemu ova vlast svetski rekorder, onda je to proizvodnja obećanja. Prvo što je lično Aleksandar Vučić obećao, bilo je da se penzije neće smanjivati. I naravno, odmah su smanjene. Onda je obećano da neće biti partijskog zapošljavanja, nego samo po sposobnosti i zasluzi. A sada više ne postoji šansa da nađete posao u bilo kakvoj javnoj i državnoj službi, ako niste u vladajućoj partiji. Zatim je rečeno da će se vlast obračunati sa tajkunima i prekinuti to enormno bogaćenje. Uhapšen je prvi među tajkunima Miroslav Mišković, ali ga je sud, čak i ovakav nimalo slobodan i nezavisan, oslobodio optužbi.

Vlast je za to vreme napravila svoje nove tajkune koji njoj sve duguju, a građanima ne duguju ni objašnjenje odakle im sad milioni, kad pre dolaska naprednjaka na vlast nisu imali ni za burek.

Obećano je i da će se rešiti svih 20 spornih privatizacija, što je čak i Evropska unija svojevremeno tražila. Naravno, nije rešena ni jedna. Obećano je da će se uvesti profesionalna uprava i urediti javna preduzeća, a direktori birati na konkursima. To se nije desilo nikad, većina ih je u v. d. stanju tako da im smena stalno visi nad glavom. Javna preduzeća po pravilu vode partijski vojnici, neki čak i bez elementarnih kvalifikacija. Rezultat – prošle godine javna preduzeća zabeležila su neto gubitak iz poslovanja.

TAJNA “NEGATIVNOG RASTA”

A onda je došla korona i novi talas obećanja. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u jeku svetske pandemije korona virusa izašao pred narod da objavi kako Srbija ekonomski sasvim dobro stoji pa će naš „negativni rast“, kako on zove pad, biti najmanji u Evropi. Svi će da propadaju, smatra predsednik, i jedna Nemačka je nadrljala, jedino Srbiji korona ne može da naudi. Novca imamo dovoljno, privreda nam je jaka i mi smo čak u poziciji da odbijamo kredite međunarodnih finansijskih institucija, pošto nam nisu potrebni.

U tom istom trenutku Srbija se na domaćem i međunarodnom tržištu zadužila za oko 3,5 milijardi evra, sa kamatama višim nego što su dobile zemlje regiona i sa prognozom Fiskalnog saveta (faktički jedine preostale nezavisne kontrolne institucije u zemlji) da će zaduženje do kraja godine sigurno dostići 7,5 milijardi evra. Deo će morati da nadomesti neminovni pad prihoda budžeta od poreza i doprinosa, a deo će da se iskoristi za otplatu tranše kredita koji ove godine dospevaju na naplatu.

Ove vesti ne možemo čuti u medijima pod kontrolom vlasti, pošto je opredeljenje da samo lepe vesti mogu da se puštaju. Iza scene život ipak izgleda malo drugačije – Srbija je tokom celokupne naprednjačke vladavine po skoro svim parametrima na začelju regiona.

Privredni rast nam je svega 2,3 odsto u proseku za poslednjih osam godina. Tu je uračunat i oporavak u 2018. na 4,4 odsto što je bio rekord (2017. smo završili sa privrednim rastom od svega 1,9 odsto) i prošle godine na 4,2 odsto zbog gradnje Turskog toka.

Ove godine, prema studiji MMF-a World Economic Outlook Srbija će zabeležiti pad od tri odsto, što je oduševilo predsednika, jer se za grupu zemalja pod nazivom Emerging and Developing Europe u kojoj se, među ostalim, nalaze Albanija, Bosna, Moldavija, Crna Gora i Makedonija, MMF predviđa pad od 5,2 procenta. Hrvatska će, prema ovoj proceni, da padne čak 9 odsto. Krizom će najviše biti pogođene najrazvijenije zemlje. Kod njih se očekuje pad od 6,1 procenata, a u evrozoni čak 7,5 procenata.

ČITANJE PODATAKA

Ovi podaci poneli su predsednika Srbije, pa je za iduću godinu najavio rast od čak 7 odsto. Ovo, međutim, nije razlog za zadovoljstvo, još manje za oduševljenje kako Srbiji dobro ide. Poređenja sa Hrvatskom su izlišna jer Srbija nema toliko zastupljen ni turizam ni transport, koji će biti najviše pogođeni.

Zato će i njen pad biti nominalno manji, uz jedan vrlo loš trend. Zavod za statistiku objavio je podatak da je industrijska proizvodnja u Srbiji u aprilu ove godine pala za 16,6 odsto u odnosu na april prošle godine, a čak za 20,8 odsto u odnosu na prošlogodišnji prosek.

Manje plate od nas imaju samo Albanija i Makedonija. Osam godina nam je obećavana prosečna plata od 500 evra, koju smo statistički dostigli početkom ove godine. Za osam godina uspeli smo da podignemo platu za oko sto evra. Naravno, samo u proseku i statistički, što u stvari ne znači ništa, ako imamo u vidu da 75 odsto zaposlenih ima platu manju od tog statističkog proseka. Prosek podiže javni sektor gde su plate veće nego u privatnom, umesto da bude obrnuto.

Sada u obećanjima idemo dalje: predsednik Aleksandar Vučić obećava platu od 900 evra već 2025. godine. Skoro kao u Sloveniji. Kako da sa 500 evra stignemo na 900 evra nije objašnjavao, ali lepo zvuči. Kakve veze ima šta će biti za pet godina.

Ali ni to izgleda nije bilo dovoljno, za slučaj da su građani skeptični: mladim ljudima, koji beže iz Srbije glavom bez obzira, obećao je plate od neverovatnih 1.900 evra. Mesečno. Doduše, samo u nemačkoj kompaniji Brose u Pančevu, na polaganju kamena temeljca.

“SIMBOLIČNI” PODSTICAJI

Predsednik tom prilikom nije pomenuo da je ovoj kompaniji prethodno država iz budžeta dala subvenciju od 21 milion evra, plus besplatno zemljište za gradnju fabrike.

U Loznici je predsednik otvorio fabriku Audient Automotive iz Luksemburga, koja proizvodi navlake za automobilska sedišta. Njoj je dato “simboličnih” 9 miliona evra subvencija. Zašto simboličnih? Kada se to uporedi sa 12 miliona evra za švajcarsku fabriku čokolade „Beri kalbo“ koja zapošljava svega 100 radnika (znači 120.000 evra po radniku) ili sa apsolutnim rekorderom Henkelom koji je dobio od države Srbije 144.000 evra za svakog od 100 radnika koje namerava da zaposli, jeftino smo prošli.

Građani Srbije o ovoj okolnosti, da sami iz budžeta plaćaju strane investitore, ne znaju praktično ništa. Predizborna kampanja besomučno se vodi, od fabrike do fabrike, sve pršti od obećanja, ali nema ni pomena o tome da smo svakom stranom investitoru debelo platili da dođe u Srbiju, da bismo tako kompenzovali to što nema pravne sigurnosti, što su institucije razorene i što vladavina prava postoji samo ako ste na pravoj, naprednjačkoj strani.

Još jedan poklon su građani Srbije zbog korone, a nekako zgodno baš pred izbore dali sami sebi, a misle da im je taj poklon uručio lično predsednik Vučić: svaki punoletni građanin dobio je na račun po 100 evra od svoje države, koja se prethodno zadužila da taj novac obezbedi. Tako je potrošeno 600 miliona evra.

Nisu vredeli apeli celokupne stručne javnosti da nije odgovorno da se tako troši novac, kad je prethodno od smanjenja penzija država uštedela duplo manje, 300 miliona evra. Te dve cifre, spojeno, penzioneri nemaju prilike da čuju. Zato nije ni čudo što je jedan oduševljeni i zahvalni penzioner ovako spevao pesmu predsedniku i lično mu je pred kamerama izrecitovao:

“Leti soko i gore i dolje, nikad ljudi nije bilo bolje/Hoće soko da uhvati lastu, plate skaču a penzije rastu/ Presedniče tebi mnogo hvala, Srbija je sad na noge stala…”

Ova pesmica iz duše penzionera dokazuje samo jednu stvar – nema tih činjenica koje mogu da pobede bezočnu propagandu.