BISERKO OCIJENILA

Beograd će teško odustati od Crne Gore. Nacionalizam je u Srbiji državni projekat od kojeg se nije odustalo i preovladavajuća ideologija, ona ne priznaje realnost u regionu i ne odustaje od svojih projekata – kaže Sonja Biserko u intervjuu ,,Pobjedi“.

Da li će se nešto promijeniti u odnosima Srbije i Crne Gore nakon izbora u Srbiji, možemo li očekivati da vlast u Srbiji još više podupre prosrpski blok u Crnoj Gori i finansijski i verbalno?

Srbija vodi veoma brutalnu ofanzivu protiv Crne Gore i uopste to ne krije. Ne samo na državnom nivou, već i kroz medije, zavisne i nezavisne. Stvorena je takva atmosfera kao da je pad crnogorske vlasti samo pitanje vremena. Napad na Crnu Goru je raspoređen između Beograda i Banjaluke, SPC i drugih nacionalističkih centara. Zakon o verskim zajednicama je samo povod koji je maksimalno instrumentalizovan. Protura se teza da su Đukanović i Vučić u dosluhu kako bi opstali na vlasti. Nije jasno kako je to Đukanović pomogao Vučiću da osvoji 62 posto glasova na ovim izborima. Gotovo da nema vesti da je Crna Gora otvorila poslednje poglavlje u pregovorima sa EU. Kako stvari stoje, Beograd će teško odustati od Crne Gore. Ponašanje Beograda mnogo će zavisiti i od međunarodnih okolnosti koje se menjaju, ali se stalno reflektuju i na Balkan.

Izborni rezultati u Srbiji pokazuju da se zakoračilo u jednopartijsku državu. U posljednjih 30 godina od uvođenja višestranačja ovoliko mandata (četiri petine) nije pripalo jednoj stranci, nema opozicije što je veoma loše za društvo. Kako će se odvijati politički život u takvoj državi?

Srbija nikad nije imala razvijen pluralizam niti je tome težila. Slobodni mediji, civilni sektor, nezavisna regulatorna tela – sve to je uvek bilo na udaru vlasti čim bi se pojavilo kritičko misljenje. Srbija nije uspela da demontira prethodni sistem, te se radi o kontinuitetu koji koči demokratske promene. Nacionalizam je još uvek prevlađujuća ideologija, kao i državni projekat od koga se nije odustalo.

Međutim, SNS je dolaskom na vlast do kraja uništila rudimente pluralizma koji su uspostavljeni od 2000, do 2012. Obesmislila je partijski život, uništila opoziciju i njene lidere brutalnim kampanjama, što se pokazalo i na ovim izborima. Rezultati ukazuju na neke dublje aspekte političke kulture u Srbiji. Ovi izbori su zatvorili krug i vratili Srbiju na tačku od pre 30 godina kad je Slobodan Milošević uveo višepartijski sistem koji je i onda i sada u suštini bio i ostao jednopartijski.

Sve dok se ne artikuliše politička alternativa u Srbiji politički život nije moguć. Kad se pažljivo analiziraju stavovi svih partija može se zaključiti da su sve konzervativne, nacionalističke, uglavnom antievropske i da sve izbegavaju temu bliske prošlosti. U suštini, njihov fokus je samo na Vučiću što zamagljuje širu sliku. Vučić jeste problem, ali ne i jedini. Uostalom, situacija u kojoj je Srbija je rezultat svih političkih elita. Promene 2000. godine bile su moguće samo uz ugromnu podršku Zapada, ali očigledno to nije bilo dovoljno niti može biti bez određene rezonance samog društva.

Saradnja u regionu je jedan od uslova bržeg napretka svih ka EU, ali Srbija stalno ima neke ,,neprijatelje“. Može li region sa Vučićem da ide napred?

Narativ Srbije se svodi na to da je ona okružena neprijateljima i da je žrtva zbog svoje bliskosti sa Rusijom. Vučić održava stalne tenzije sa regionom i može se zaključiti da ti odnosi nisu bili nikad gori. Uzmimo primer Kosova. S jedne strane se razgovara o normalizaciji odnosa, a s druge se vodi stalna kampanja protiv mafijaške države Kosova i povlačenja priznanja. Naravno, normalizacija nije moguća u takvim okolnostima. Takav odnos prema regionu reflektuje činjenicu da Srbija u suštini ne priznaje realnost u regionu i da ne odustaje od svojih aspiracija. Srbija je uspela da ponovo stavi na dnevni red pitanje granica što u suštini, ugrožava poredak koji je na Balkanu već ustrojen na principima liberalnog međunarodnog poretka.

Prva stanica predsjednika Srbije nakon pobjede njegove stranke, odnosno njega na izborima je Rusija – koja se miješa u odnose u regionu nekada sa više nekad sa manje uspjeha. Što treba da zaključimo: da je posjeta protokolarna, da traži odstupnicu za Kosovo ili da ugovara neke poslove iz oblasti energetike? Koliko mu u kontaktu sa Putinom pomaže Srpska pravoslavna crkva?

Mislim da je u toku ozbiljno nadmetanje tri aktera SAD, EU i Rusije kad je reč o tome kako će se rešavati kosovsko pitanje. Vučić tu sada nema neku ključnu ulogu. Poseta Lavrova, kako izgleda, je bila u funkciji opomene Beogradu da kosovsko pitanje ne može da se rešava bez Rusije. S druge strane, SAD i Grenel su pokušavali da ekspresno postignu nekakav dil između Prištine i Beograda koji je već ranije dogovoren. Međutim, objavljivanje još uvek nepotvrđene optuznice protiv Tačija i Veseljia pomrsilo je konce tom scenariju. Očigledno je, ili bar sve na to ukazuje, da je EU najzad uzvratila udarac i da je sprečila sastanak u Vašingtonu.

Kako će se stvari dalje odvijati teško je predvideti. Pogotovo, što SAD sada ulaze u finalnu predizbornu fazu i teško da će Balkan imati neku relevantnost, s obzirom da je otklonjenja opasnost od postizanja nekog sporazuma. Možda je ovo momenat kad bi EU trebalo da preuzme čitav proces. Amerika, iako Tramp ne pobedi, neće se vratiti na Balkan u meri u kojoj nekad tu bila. Amerika sad ima suviše problema koje mora rešavati kako bi se održala kao jedna od vodećih sila, jer Tramp je naneo ogromnu štetu ugledu SAD.

Što destabilizuje region

“Dakle, ponašanje Beograda sada zavisi samo od međunarodnih aktera, pre svega EU. Postavlja se pitanje dokle će se još tolerisati ovakvo ponašanje Srbije. To ne samo da destabilizuje region, već sprečava i Srbiju da se reformiše i evropeizuje”, kaže Biserko.

Odgovornost

“Ovakva nadmoć Vučića i nepostojanje bilo kakve opozicije u parlamentu dovodi ili će dovesti Vučića u situaciju da će morati odgovarati za sve neuspehe i promašaje. Kako ima još puno otvorenih pitanja u regionu biće pod stalnim pritiskom različitih aktera”, kaže Biserko.