LJUBODRAG STOJADINOVIĆ

Najistrošenija parola svakako je ona koja je stvorena korišćenjem kardiovaskularnog patriotskog agitpropa: Kosovo je srce Srbije; ili srce izvan Srbije, izreka koja simbolički ostavlja jednu državu bez vitalne funkcije. Teza da Srbija bez Kosova ne postoji jeste suicidni kontekst, koji se u atmosferi epskih zabluda čini spasonosnim.

Piše: Ljubodrag Stojadinović

Oni koji sebe smatraju realistima u srpskoj politici, ne veruju da je problem Kosova rešiv. To nije pesimizam koji se može pojmiti kao razumevanje jedne neugasive krize, nego samo kao simptom srpskog paradoksa: taj nerešiv problem mora biti rešen!

Ovde je razumevanje stvarnosti na samoj oštroj granici između mitskog tumačenja istorije i imperativa koji je rezultat silovitog pritiska. A njemu izgleda nije moguće odoleti. Odlučnost sažeta u apstraktnoj rodoljubivoj paroli „Nikada nećemo dati Kosovo“, svodi se na kozmetičko doterivanje navedenog mentalnog grafita: ne možeš, naime, dati niti sačuvati ono što (više) ne poseduješ.

Najistrošenija parola uz navedenu, svakako je ona koja je stvorena korišćenjem kardiovaskularnog patriotskog agitpropa: Kosovo je srce Srbije; ili srce izvan Srbije, izreka koja simbolički ostavlja jednu državu bez vitalne funkcije. Teza da Srbija bez Kosova ne postoji jeste suicidni kontekst, koji se u atmosferi epskih zabluda čini spasonosnim.

Epika puka
U nastojanju da očuva moć i sve što ona donosi, srpski režim pokušava da kosovsku epiku prilagodi ušima puka, a da problem rešava tako što će ga odlagati sve dok može, pa makar to odlaganje bilo beskonačno. Ali, izgleda da je stvar već došla do zida koji je otporan na rušenje i preskakanje, pa je priklješteni Aleksandar Vučić prisiljen da svoj iskreni nacionalšovinistički radikalizam svede na liberalni pragmatizam. Bez pristajanja na sve što ne zavisi od njega nema mu opstanka, mada opstanak nije garantovan ni ako pristane.

Živeći u parapolitičkim aforizmima i kreativnoj nemoći, i režimi pre Vučića pokušali su da kosovsku krizu definišu lapidarnim no besmislenim izrekama, koje su i po formi i suštini politički oksimoroni. Recimo: više od autonomije, manje od nezavisnosti; ili: i Kosovo i EU (u suštini, ni jedno ni drugo).

Vučić je preuzeo sve na sebe: pregovore, prekide pregovora, planove, odluke, ispade, prenemaganja. Ulogu žrtve, borca koji ne spava, ili u Briselu spava na patosu, odlučnog Srbina koji će se za celovitu Srbiju boriti svim sredstvima, brižnog domaćina koji neće dopustiti još jedan rat; vrhovnog komandanta koji sprema najjaču silu u regionu zlu ne trebalo; nezgodnog, nervoznog, plašljivog suseda koji živi od svađe sa komšijama, uz pokazivanje snage koja ne postoji. Egzibicionistu sklonog da često raskopča mantil, ali tamo nema šta da se vidi.

Poniznost i agresija
Javnost u Srbiji ne zna kako su tekli pregovori i oko čega su vođeni. Šta je bilo na stolu a šta ispod njega, ko su bili vodeći moderatori i kakvi pritisci su padali na njegova moćna pleća. „Kažem ja Angeli, kaže ona meni…Kažem Makronu, slušaj, bre, ti mene, Emanuele…“

Svoju skrušenu poniznost pred velikim liderima, Vučić je po povratku u Beograd realizovao kao agresivnu verbalnu ekspanziju prema svima i svakome, očekujući divljenje povodom naknadnog neukusnog šepurenja.

Na severu Kosova formirao je svoje stranačke političke odrede koje vodi Srpska lista, sve protivnike nasilja koje je ta paravojna grupacija činila nad Srbima – proglašavao je neprijateljima Srbije. Pre svih Olivera Ivanovića, koji je ubijen posle strašne kampanje, a Vučić ga odmah proglasio najvećim posmrtnim prijateljem. Nedavno je vesela udovica Olivera Ivanovića postala član SNS-a, tvrdeći da su krvni neprijatelji njenog muža ustvari njeni dobrotvori.

Izgledalo je kako Vučić čuva iluziju o Kosovu samo zbog njegovog severa, i tamošnje mafije sa atestom matične države. Čovek osumnjičen za ubistvo Ivanovića, Milan Radojičić, njegov je lični štićenik i nedostupan organima.

Razgraničenje sa pameću
Predsednik Srbije je neprekidno govorio da ima plan za Kosovo i da ga danonoćno dorađuje. Ne spava nikada, stalno radi, pre svega na tom planu od suštinskog značaja za opstanak. Ali niko i nikada nije saznao šta tamo piše i koga se tiče.

Ustvari, negde sredinom prošle godine, Vučić je izašao u javnost sa idejom koja se nije mogla smatrati racionalnom. Predložio je razgraničenje po zamišljenoj etničkoj liniji (izgleda da je tu liniju lično iscrtao), uz moguću razmenu teritorija.

Taj apsolutno maloumni projekat odmah je podržao Vulin, ističući da je krajnje vreme da se „jednom za svagda razgraničimo sa Šiptarima!“
Ta ideja je navodno podržana u nekim „centrima moći“, ali je zbog svoje nesprovodivosti ubrzo odbačena kao opasna i zapaljiva. U svim slučajevima gde su pokušani takvi surovi opiti sa narodima i prostorom na kome žive, okončavani su velikim tragedijama. Etnička razgraničenja nisu moguća bez transfera stanovništva i masovnih otpora, što je dramatična socijalna trauma bez presedana.

Pregovori čiji rezultati osim njihove sterilnosti nisu poznati, možda će biti nastavljeni kad Priština ukine takse na srpsku robu. Nezavisno od toga, Vučić je smislio novu lozinku za ishod koji nije moguć, ali je neizbežan: biće nam ponuđeno rešenje koje ne možemo da prihvatimo, ali ne smemo da ga odbijemo!

Šta praktično znači ovaj vučićevski paralogizam? Recimo, ne može se ono što se mora, dakle mora se, mada nije moguće. Ne smemo da pristanemo na to, ali još manje smemo da odbijemo!

Formula za Kosovo
Ova rečenica, sačinjena od svih neupotrebljivih restlova novoradikalske mudrosti, ima smisla u grčevitom pokušaju da se obrazloži neizbežno. Dakle, najveći i najhrabriji borac za očuvanje onoga što je najvrednije, pristaće na ono što ne sme da odbije, da bi sačuvao sebe. A to je za njega, alave dvorske sluge i koloniju parazita na njemu važnije od bilo čega.

Verovatno je taj model u čitavoj fauni poznat kao instinkt opstanka. Naravno, pod uslovom da važi formula iz nedokazive teorije zavere, po kojoj će Zapad čuvati Vučića dok potpiše, a odmah zatim dozvoliti njegovim oponentima u Srbiji da puste vodu.

U Vučićevoj političkoj filozofiji, koja inače ne postoji, no se svodi na tehniku dnevnog opstanka u apsolutnoj vlasti, pristajanje na ono što se ne sme nije kraj. Ali ako ne pristane, kraj bi mogao da bude jako bolan.

Ideja o mogućem raspletu dolazi od relativne građanske rezistencije za problem Kosova. Ljudi veruju da Srbija ima mnogo većih problema: kvalitet života, ljudske i medijske slobode, nepodnošljivi puzajući teror vlasti nad svojim protivnicima, otvoreni prezir i mržnja Vladaoca prema građanima, rastuća beda i siromaštvo.

Ništa od toga Zapad ne želi da vidi, Moskva vidi sve i pozdravlja autoritarizam začinjen neplodnom i neukusnom rusofilijom. U srpskoj tabloidnoj javnosti, Moskva i Vladimir Putin se pojavljuju kao sila koja će vratiti Kosovo u naručje Srbije, što je još jedan sofizam u razumevanju Vučićeve praktične politike. A ona je u pogledu na spoljni svet potpuno šizofrena: moramo se prikloniti pritiscima Zapada koji nam pomaže da preživimo. Od njih će nas braniti Putin kao jedini pravi oslonac, ali nas ne može odbraniti.

Porazi kao trijumfi
Slutimo da je pristajanje na stolicu Kosova u UN ono što Vučić ne može da prihvati, ali ne sme da odbije. Praktično, to je priznanje svega što ne želi da prizna, da bi sačuvao ono što želi.

Da li će on priznati i okolnost da se konačno razišao sa svojom endemskom nacionalšovinističkm prirodom?

Naravno da neće. Ionako je svaki svoj poraz proglasio za trijumf. I svaki preobražaj dokazom da je ostao isti. I tako dolazimo do najkrupnijeg vladajućeg apsurda moderne Srbije: vođa, koji će potpisati nešto tako presudno što mora a ne bi smeo, postaće junak svojih epigona, mudrac koji je rešio nerešivo, ono što niko nije uspeo pre.

Uz njega će biti i srpska desnica, udovica Olivera Ivanovića, Srpska lista i Milan Radojičić.

(Autor je kolumnista Peščanika)