MILIVOJE BEŠLIN

Kriza je pokazala: društva neće poboljšati zadrti nacionalisti i neodgovorni populisti, jednako kao što čovečanstvo neće spasiti popovi i religijske dogme; mogu mu pomoći jedino – nauka i razum.

Piše: Milivoje Bešlin

Uistoriji ljudskog roda epidemije koje su izazivale masovne pomore imaju posebno mesto u kulturi sećanja. U Tukididovoj „Istoriji Peloponeskog rata“, ovekovečena je kuga u Atini („ljudi su u gradu umirali, a zemlja se izvan njega pustošila“), vrhunac je bio kada je pokosila i najtalentovanijeg državnika Perikla.

U šestom veku nove ere je Justinijanovu Vizantiju sasekla nezapamćena epidemija kuge (540‒542), da bi najpoznatija epidemija zadesila Evropu u 14. veku i postala inspiracija za Bokača da napiše slavni ,,Dekameron“.

Uz Bokača, i drugi književnici ušli su u istoriju svojim remek-delima tematizujući razorne epidemije. Nijedna od ovih pošasti nije samo izazivala žrtve i očaj savremenika, već je uticala i na promenu sveta i temeljnu izmenu društvenih, ekonomskih, naposletku i političkih struktura.

Poslednja apokaliptična epidemija, „Španska groznica“ zadesila je čovečanstvo krajem Prvog svetskog rata (1918) i prema nepreciznim procenama istoričara odnela je između 50 i 100 miliona života. Nažalost, Bokačo bi, gledajući danas užas severa Italije, ponovo mogao da napiše svoj „Dekameron“.

Kineska (ne)odgovornost
Apokaliptična situacija u svetu, koja bi mogla da liči i na antičke tragedije, u državama sa autoritarnim i/ili populističkim režimima poprimila je sasvim osobene razmere.

Obe globalne supersile sa planetarnim ambicijama, pokazale su svoje najgore lice u različitim fazama krize sa korona virusom. Kineski totalitarni režim je mesecima krio podatke, „mrak“ je gutao stručnjake koji su ukazivali na epidemiju, hiljade ljudi iz zaraženih delova Kine pušteni su za kinesku Novu godinu da turistički putuju po Evropi i najviše Italiji, da bi od trenutka kada je režim priznao postojanje problema, efikasno upravljao katastrofom.

Zbog početnog neodgovornog odnosa Kine prema korona virusu i teškim posledicama po živote i zdravlje ljudi širom sveta, kao i zbog izvesnog ekonomskog kraha globalnih razmera, neretko se pominje potreba, kada epidemija prođe – ekonomskog i političkog distanciranja od Kine. Najveći dobitnik globalizacije, koji je sebi dao za pravo da ne poštuje gotovo nijedno od pravila igre, neće ostati nekažnjen zbog krize koja je odgovornijim pristupom u inicijalnim fazama mogla biti sprečena, upozoravaju najugledniji zapadni mediji. Bio je to kineski „Černobilj“, nekoliko meseci posle velikog uspeha istoimene serije, koja je podsetila na još jednu ljudski izazvanu kataklizmu totalitarnog sovjetskog režima.

Bez američkog liderstva
S druge strane, SAD pod vođstvom Donalda Trampa pokazale su retku nesposobnost i neodgovornost i prema sebi i prema ostatku sveta. Američko liderstvo u vreme predsednikovanja Baraka Obame (2008‒2016) u suzbijanju virusa ebole i brojne strateške i sistematske mere koje je demokratska administracija pravovremeno provela u saradnji sa ostalim međunarodnim subjektima i saveznicima, sprečile su katastrofu u najavi.

Ovoga puta Amerikom, nažalost, vlada klovnovski groteskna i desno-populistička administracija Donalda Trampa. Od početka svog mandata Tramp je sejao sumnju u nauku, negirao naučne argumente i metodologiju, širio laži i teorije zavere, a tako se ponašao i na početku krize sa korona virusom. Prateći njegovo negiranje opasnosti i ismevanje sa mogućim posledicama, grešku za greškom pravila su ključna ministarstva koja su morala biti okosnica američke odbrane od opasnosti. O odsustvu bilo kakve saradnje sa saveznicima i međunarodnim institucijama da se i ne govori.

Rezultat toga je pad američkog globalnog liderstva i haos sa velikim brojem žrtava u nacionalnim okvirima. Tragični neuspeh Trampove administracije da zaustavi pandemiju i održi svoje građane zdravima kao i time uslovljeni predstojeći ekonomski slom, po svoj prilici će koštati Trampa drugog mandata u Beloj kući. Populizam ima svoju cenu i američki građani će u ovoj krizi to bolno iskusiti. Milioni Italijana, nažalost, danas plaćaju cenu naprslog sistema, koji već decenijama trpi štetu različitih populističkih eksperimenata i neodgovornih lidera, od S. Berluskonija do komičara B. Grila, na čelu države.

Srbija u vanrednom stanju
Od lidera u našem regionu najviše pažnje medija i javnosti je proizveo predsednik Srbije Aleksandar Vučić svojim svakodnevnim, višesatnim konferencijama za novinare.

Za razliku od svih drugih predsednika u regionu koji su se jednom ili nijednom pojavili, ostavljajući lekare, stručnjake ili ministre zdravlja da komuniciraju sa javnošću, predsednik Srbije je bio ne samo centralni, već i gotovo isključivi kanal komunikacije prestrašene javnosti sa nadležnim institucijama i stručnjacima.

Zbog toga se na društvenim mrežama u Srbiji već pojavio brojan pokret #vučiću, ostani kod kuće, a psiholozi otvoreno govore o njegovim dramatičnim i politički kontroverznim istupima koji ozbiljno iritiraju, uznemiravaju i politički polarizuju građane.

Poput Trampa ili brazilskog populističkog ultradesničara Bolsonara, srpski predsednik je u početku omalovažavao opasnost od virusa koji je već pustošio Kinu i prešao u Evropu, pozivajući krajem februara da se opasnost otklanja „čašicom“ alkohola, a dežurni virusolog je stojeći pored šefa države govorio o „najsmešnijem virusu“ sa interneta.

Tek nakon predaje izborne liste vladajuće stranke, dok se već odigravala italijanska kataklizma, vlast u Beogradu je priznala postojanje prvog zaraženog, a nedelju dana kasnije Vučić je, suspendujući parlament, uveo vanredno stanje (15. marta), uz retoriku i mere koje su mnoge podsetile na ratno stanje zavedeno tokom bombardovanja 1999. godine.

Promjene strateške orijentacije
I kao da je bilo malo političkih zloupotreba tragične situacije, predsednik Srbije se na pres-konferenciji, koja će postati predmet različitih komentara širom regiona, ali i u Evropi, teško obrušio na Evropsku uniju kao sebičnu i egoističnu, sugerisavši najtoplijim rečima da Srbija u najtežim trenucima može da računa samo na pomoć i „čelično prijateljstvo“ totalitarnog kineskog režima i „brata Sija“, kako je nazvao lidera Komunističke partije Kine.

Sve je to pojačano Dačićevim vulgarnim javnim uvredama na račun EU. Mnogi zapadni mediji tumačili su da Srbija odustaje i zvanično od svoje evropske orijentacije i nudi se za ulogu kineske ispostave u Evropi, svojevrsne replike Enver Hodžine Albanije u 21. veku. Uzalud se već sutradan Sem Fabrici, šef delegacije EU u Srbiji, pravdao i dokazivao da je Unija u posledjih 20 godina uložila milione evra u srpsko zdravstvo i da je ta pomoć neuporediva sa bilo čijom, demantujući da je Srbiji onemogućeno da kupuje medicinsku opremu u državama EU.

Uzalud je EU četiri dana kasnije hitno odobrila Srbiji 7,5 miliona evra bespovratnih sredstava za borbu protiv epidemije korona virusa. Uzalud je u isto vreme Norveška dodelila Srbiji dodatnih 5 miliona evra pomoći i medicinski materijal za borbu protiv korone. U beogradskim, strogo kontrolisanim, medijima sve je to prećutano ili minimizirano, a naslovne strane, desetak režimskih dnevnih listova, donosile su napise da je jedini spas u Kini i njenoj očekivanoj pomoći Srbiji. Najzad, ta pomoć, koja je upućena iz Pekinga i ostalim evropskim državama, dočekana je uz najviše počasti s državnim vrhom na aerodromu.

“Zaborav” za Crnogorce
Na Vučićevoj konferenciji za medije na kojoj je obznanio uvođenje vanrednog stanja jedan detalj je bio posebno indikativan. Nabrajajući sve narode koji žive u Srbiji, koje želi vanrednim merama da zaštiti od opasnog virusa, upadljivo je izostavio Crnogorce. Nije se na tome stalo. Četiri dana kasnije iz ambasade Srbije u Podgorici je saopšteno da je „na predlog opštine Budva predsednik Srbije Aleksandar Vučić doneo odluku da se hotel MUP-a Srbije u Bečićima ustupi i stavi na raspolaganje lokalnim vlastima za privremeni karantin“.

Kršeći ovlašćenja definisana ustavima i Srbije i Crne Gore, srpski predsednik je zaobišao legalne institucije susedne države – crnogorsku Vladu i Ministarstvo zdravlja, jedine nadležne da odlučuju o karantinu za potencijalno zaražene korona virusom i direktno komunicirao sa svojim lojalistima koji su na vlasti u lokalnoj upravi Budve. Osim što je odbila ovaj predlog, Vlada Crne Gore, očito, nije želela da pravi slučaj od još jedne u nizu provokacija koje dolaze iz beogradskih vladajućih krugova.

Naposletku, ima li bilo čega pozitivnog u užasu koji, zatvoreni u svojim domovima, živimo, čekajući nevidljivu štetotočinu da nam uništi život i ugrozi bližnje?! Kod nemalog dela ljudi javila se nova solidarnost i empatija, reafirmisala se svest da živimo u društvu, u zajednici sa drugima i da naša sreća jeste uslovljena i dobrobiti drugih. I drugo, nauka i razum su, ipak, nadvladali u ovoj krizi. Sve domaće i svetske ludorije sa antivakcinašima, teoretičarima zavere, raznim priučenim homeopatama i sličnim eksperimentima u čijoj osnovi je sumnja u razum i struku – ustupili su mesto govoru kompetentnih, upućenih i specijalizovanih stručnjaka.

To je lekcija koju svet mora da pamti i kada ova tragedija prođe. Kao što je kriza pokazala – društva neće poboljšati zadrti nacionalisti i neodgovorni populisti, jednako kao što čovečanstvo neće spasiti popovi i religijske dogme; mogu mu pomoći jedino – nauka i razum.