TOMISLAV MARKOVIĆ

Kad je epidemija kovida-19 stigla u Srbiju, nacionalne trube su malo utihnule. Veliki Srbi, večno opsednuti teritorijalnim fantazijama i himerama, povukli su se pod najezdom sitne živuljke i silom prilika počeli da se bave nečim što realno postoji.

Piše: Tomislav Marković

Na Crnu Goru gotovo da su i zaboravili, odbrana svetinja koja je mesecima držala vaskoliko srpstvo u stanju kokainske euforije privremeno je stavljena na led, a izlivi šovinizma javljali su se tek sporadično, koliko da se prekrati dosada izolacije i predugog policijskog časa.

Kako je vreme odmicalo stanje je postajalo sve nepodnošljivije, naši nacionalni fantasti jednostavno nisu navikli da žive u realnosti, jer oni svaki oblik stvarnosti doživljavaju kao smrtnu uvredu i napad na sve što je srpsko. Apstinencijalna kriza bivala je sve nesnosnija, a povratak starim dobrim atacima na izmišljene neprijatelje nametnuo se kao nasušna potreba ne bi li lokalni šampioni u nesportskoj disciplini ,,srpstvo s preponama“ bar zeru utažili ljutu buru svoje napaćene duše.

NASTAVAK SEZONE LOVA 

Pokazalo se da je nacionalni sentiment jači i od najstrašnije svetske krize, nema te epidemije ili pošasti koje bi prizvale pameti dežurne branitelje nacionalnih interesa koji postoje samo u njihovim glavama.

Kraj lovostaja i nastavak sezone lova na neprijatelje srpstva svečano je obznanio patrijarh Irinej u Vaskršnjoj poslanici. Najveći hrišćanski praznik generalni sekretar SPC d.n.n. (društvo sa neograničenom neodgovornošću) iskoristio je da podseti svoju duhovnu decu na braću i sestre ,,u Crnoj Gori koji trpe veliko bezakonje i nepravdu“. Zavapio je patrijarh iz dubine duše: ,,Bezakoni ‘zakoni’ ukinuše istinu i pravdu u Crnoj Gori. Nekada ponosna i dična Crna Gora, poznata po čojstvu i junaštvu, danas pokušava da našoj Crkvi otme ono što je vekovima bilo njeno, ono što je čitav srpski narod sa svojim vladikama, sveštenstvom i monaštvom gradio i stvarao“.

Nažalost, patrijarh nije detaljnije razradio tezu o tome kako je hramove u Crnoj Gori podizao ,,čitav srpski narod“ u sadejstvu s klericima, pa ćemo morati sami da domislimo kako je taj graditeljski poduhvat mogao da izgleda. Biće da su vekovima iz Beograda, Novog Sada, Niša, Šapca, Valjeva i ostalih srpskih gradova pečalbari išli u Crnu Goru kako bi gradili hramove. Ili su bar skupljali novac za izgradnju crkava i manastira, i slali ih crnogorskom sveštenstvu. Ili su po Crnoj Gori organizovane nekakve svesrpske crkvene mobe na kojima se okupljao Irinejev ,,čitav srpski narod“.

Dobro zna patrijarh da su crkve po Crnoj Gori gradili Crnogorci (a ko bi drugi?), ali mu to saznanje nimalo ne smeta da masno slaže i to ni manje ni više nego u Vaskršnjoj poslanici. Povodom praznika koji slavi vaskrsenje Isusa Hrista, istog onog koji je rekao – ,,Saznajte istinu i istina će vas osloboditi“. Ali, od istine i slobode se ne živi, a Ostrog donosi lepu svoticu novca, dovoljnu da se svake godine izlije čitavo stado zlatne teladi.

PODVRSTE SRBA: ŠUMADINCI, VOJVOĐANI, CRNOGORCI

Doduše, Irinej Crnogorce i ne smatra narodom, što je lepo objasnio pre par godina: ,,A šta su Crnogorci nego Srbi iz Crne Gore?! Kao što postoje Šumadinci, Vojvođani, Ličani, Bosanci, Hercegovci, tako postoje i Srbi Crnogorci“.

Šteta što se patrijarh, skroman kakvog ga je Bog dao, zaustavio samo na ovim podvarijantama Srba. Neki vatreniji poklonici svesrpskog čovečanstva mogli bi mu zameriti na deficitu nacionalnog osećanja. Šta bi sa Srbima Makedoncima, Srbima Bošnjacima, Srbima Hrvatima, Srbima Bugarima, Srbima Rumunima ili vazda zapostavljenim Srbima Lužičkim Srbima? O Srbima Japancima da i ne govorim, njih se ne sećaju čak ni Jovan I. Deretić i Olga Luković-Pjanović.

Davno su prošla zlatna vremena odbrane golorukog srpskog naroda genocidom i pljačkom, kad su mitrolit Amfilohije i Vojislav Šešelj merkali Makedoniju kao integralni deo Velike Srbije u nastajanju. Lako je tad bilo crtati mape i praviti planove o osvajanjima kad iza sebe imaš jednu od najvećih vojnih sila u Evropi. Patrijarhu je danas znatno teže – veliki vožd Slobodan Milošević truli pod požarevačkom lipom, izvođači genocidnog projekta čame po evropskim zatvorima, mogućnosti za novi rat svedene su na nulu, pa mu je ostalo samo da piše poslanice i škrguće zubima u pravcu Podgorice.

SAN O UJEDINJENJU SRPSKIH ZEMALJA 

Na patrijarhov vapaj i škrgut nadovezao se i jedan od najvećih vernika među političarima, lider prividno opozicionih Dveri Boško Obradović. I on je iskoristio Uskrs da pošalje prigodnu poruku članovima svoje šire porodice, konkretno braći i sestrama: ,,Hristos vaskrse, braćo i sestre Srbi u regionu i da naša generacija dočeka da Srbija, Crna Gora i Republika Srpska budu zajednička država!“

Obradović je malo proširio Irinejevu misao, kako to praktičnom čoveku i priliči, te pokazao da Šešelj, Milošević, Arkan, Karadžić, Mladić i ostali udarnici velikosrpstva (crnogorski: ratni zločinci) imaju dostojne nastavljače u novoj generaciji političara.

Nije baš jasno kako Dverjanin misli da ostvari svoj san o ujedinjenju srpskih zemalja, pogotovo što bi to podrazumevalo rat sa NATO paktom. To baš i nije mudra strategija, osim ako Obradović ne raspolaže onim čuvenim ,,tajnim oružjem iz takozvanog Teslinog paketa“ o kojem je onomad zborio Milić od Mačve, slikar, bacač kletvi i jedan od najstarijih pripadnika naroda najstarijeg.

Pitanje je i kako bi se ta država zvala. Ne bi mogla da ponese uzvišeno ime Velike Srbije, pošto je Obradović izdajnički, iz samo njemu znanih razloga, odustao od Republike Srpske Krajine, a na Makedoniju kao podrazumevajući deo Stare Srbije potpuno je zaboravio. Verovatno bi ovoj žuđenoj državolikoj tvorevini iz dverjanskih sanja odgovarao naziv Osrednja ili Oveća Srbija.

ODBRANA SVETINJA I KRAĐA RESPIRATORA

Za razliku od duhovnog poglavara vaskolikog srpstva i pretendenta na mesto lidera svih Srba u regionu iz Dveri, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima nešto umerenije stavove, bar na prvi pogled.

Predsednik je takođe poslao prigodnu poruku susednim državama, čiju stabilnost redovno podriva, samo je umesto Uskrsa izabrao Dan sećanja na žrtve koncentracionog logara Jasenovac. Tom prigodom Vučić je rekao da je Srbija danas svesna svoje istorije, ,,svog naroda u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i mnogim drugim državama u okruženju“. A potom je precizirao: ,,I nema ona danas nikakvih pretenzija prema bilo čijem tuđem, ne bavi se teritorijama i osvajanjima, ne želi nikog da otera, ali istovremeno nema nikakvu nameru da odustane od onog što je njeno, nikog ne ugrožavajući“.

Kako izgleda u praksi kad Srbija ne odustaje ,,od onog što je njeno, nikog ne ugrožavajući“, predsednik je demonstrirao u jeku epidemije korona virusa krajem marta. Tada je Vučić stopirao isporuku tri respiratora koje je Crna Gora kupila od predstavništva skandinavske firme u Beogradu, pa ih je lepo on kupio i zadržao u Srbiji. Kad je pukla bruka, Vučić je sve negirao i velikodušno ponudio da respiratore – koje je Crna Gora pošteno platila – pokloni Crnoj Gori, što je Podgorica, naravno, odbila. Jer niko ne može da ti pokloni ono što je od tebe prethodno ukrao.

Tako smo od priče o odbrani svetinja za kratko vreme stigli do krađe respiratora. U oba slučaja vlada isti princip koji glasi: ,,Tuđe hoćemo, oteto ne damo“. Što bi rekla popularna pesma: ,,Ne damo respiratore, jer su naši od davnine. / Ne damo respiratore, naprednjaci su ih ‘digli’ / i s njima do nebeskog šteka stigli“.

Kako epidemija kovida-19 polagano jenjava, u Srbiji se sve vraća u normalu. Samo što je ono što bi trebalo da bude naše ,,novo normalno“ zapravo ono isto staro nenormalno: napadi na Crnu Goru i druge susede, pretenzije na tuđe teritorije i imovinu, srbizacija svega što se posrbiti da, hegemonističke ambicije, prizivanje novih sukoba, laži, falsifikati, pretnje i difamacije. Sa kovidom-19 ćemo se nekako i izboriti, ali sa velikosrpskim nacionalizmom – teško. Taj virus je kudikamo žilaviji od korone.