BALKANSKA RASKRŠĆA

Otvori čovek srpske portale i dnevne listove da sazna šta ima novo, kad ima šta i da vidi. Vrište naslovi ,,Biće rata u Crnoj Gori“. Otkud medijima ova ekskluzivna vest iz budućnosti – prorekao blaženopočivši otac Tadej.

Piše: Tomislav Marković

Da li je proročanstvo izrečeno za života duhovnika ili su ga konsultovali na nekoj skorašnjoj spiritističkoj seansi, mediji ne preciziraju. A nije ni važno. Kad može član Kriznog štaba doktor Branimir Nestorović da propoveda kako je upokojeni Nikola Tesla, pola godine nakon sopstvene smrti, slao američki ratni brod u budućnost, mogu vala i tabloidi da prizivaju mrtve duhovnike i da obznanjuju njihove profetske vizije. Pogotovo kad se proročanstva slažu sa podacima iz drugih izvora, podjednako fiktivnih. Pa nas razni poslenici sramote u formi pisane reči obaveštavaju da su u Crnoj Gori već počele pripreme za rat, tako što su iz vojske otpušteni Srbi, a umesto njih su naoružani – Bošnjaci.

Zadatak medija lojalnih naprednjačkim vlastima ionako nije informisanje javnosti, već perpetuiranje mentalne matrice po kojoj su Srbi uvek okruženi neprijateljima, te održavanje stanovništva u stanju neposredne ratne opasnosti.

Današnji propagandisti samo nastavljaju prljavi posao koji su započeli ratni huškači devedesetih godina. Navedene medijske objavljotine, zajedno sa hiljadama sličnih, autorski su plodovi zakonitih potomaka onih slavnih Miloševićevih medijskih perjanica koje su izmišljale kako u sarajevskom zoološkom vrtu srpsku decu bacaju lavovima, kako Davorin Popović u Sarajevu drži javnu kuću s maloletnim Srpkinjama, ili kako Mirza Delibašić ima privatni logor za Srbe.

Paramedijska utvrđenja
Nisu današnji mediji tikve bez korena, oni su produkt duboko ukorenjene tradicije širenja obmana i višedecenijskog zatiranja razuma, istine i normalnosti. Najveći deo srpske medijske scene vodi poreklo od znamenite ,,Politikine“ rubrike ,,Odjeci i reagovanja“, samo je duh mržnje, šovinizma i autoviktimizacije u međuvremenu metastazirao i poprimio još vulgarnije i zlokobnije forme.

Otuda ne čudi što vesti o Crnoj Gori obiluju ovakvim sintagmama: istina o milogorskoj torturi, srbomrzačko ludilo, antisrpski režim, šizofrenija Podgorice, falsifikatori istorije, stavili se u službu đavola, neoustaški režim, crnogorski fašizam…

Da ne bude zabune, pomenuti fašizam se ne odnosi na razbijanje antifašističke mermerne ploče u Ravnom Lazu, to se ne računa u profašističke akcije, pogotovo otkad su četnici postali antifašisti. Reč je o nečemu sasvim drugom. Nastavak glasi: ,,Zabranili Srbima ulaz u zemlju iako se Srbija bolje izborila sa koronom od čitave EU!“

Znak uzvika nije stavljen slučajno tamo gde mu nije mesto, autori računaju na sujevericu da se laž izgovorena povišenim tonom volšebno preinačuje u istinu.

Uopšte, u većini srpskih medija jedino se interpunkciji može verovati, a čak ni to ne važi baš uvek. Što reče Damir Avdić u pesmi ,,Revolucionarna lava“, parafrazirajući jednu repliku iz ,,Dantonove smrti“ Georga Bihnera: ,,Svaki zarez je prijeki sud, svaka tačka metak u čelo“.

,,Informer“, ,,Kurir“, ,,Srpski telegraf“, ,,Alo“, desetine pseudopatriotskih portala i gomila srodnih platformi ne mogu se posmatrati kao mediji. Oni su to samo po imenu, a u suštini se radi o paramedijskim vojnim utvrđenjima, odakle se na čitav svet gleda kroz puškarnicu, a jedini vidik koji se nudi čitaocima jeste puškomet.

Tekstovi se pune rečima kao bojevom municijom, a potom ispaljuju u svim pravcima. Mada je njihova prava meta svest domaćih konzumenata koja se već tridesetak godina rafalnom medijskom paljbom gura u stanje blisko maniji gonjenja.

Popis izmišljenih srpskih neprijatelja
Crna Gora je tek poslednjih meseci preuzela štafetu glavnog neprijatelja Srbije u suludim propagandnim narativima. Ranijih godina tu istaknutu funkciju imali su čast da obavljaju Kosovo, Albanci, Bošnjaci, Hrvatska, Hrvati – što pojedinačno, što u raznim ekipnim kombinacijama.

Naslovi koje danas čitamo o Crnoj Gori, prethodnih godina smo mogli pročitati o drugim susedima Srbije. Primera radi: ,,Šiptari spremaju rat: 160.000 naoružanih ljudi čeka dozvolu da napadne Srbiju“; ,,U Sarajevu spremaju veliko zlo: Hoće rat, hoće da kolju Srbe“; ,,Najgori od svih Šiptara: Kurti hoće u rat sa Srbima“; ,,Hrvatska hoće rat“, ,,Hrvati nas siluju, EU podržava“…

Matrica je potpuno ista, samo se akteri menjaju. Ne znam zašto se autori ovih paškvila muče da svaki put pišu novi tekst, mogli bi da naprave jednu univerzalnu šprancu, pa da samo menjaju imena: umesto Tači/Kolinda/Kurti/Bakir – Milo, umesto Albanci/Hrvati/Bošnjaci – Crnogorci, umesto Sarajevo/Zagreb/Priština – Podgorica.

Uz malo truda, mogli bi da naprave i softver za generisanje propagandnih sadržaja, nema potrebe arčiti silne ljudske resurse na posao koji može da obavlja mašina. Nju bar ne može da grize savest što je prodala dušu đavolu.

Pored pobrojanih neprijatelja, među onima koji nam vekovima rade o glavi često su se nalazili i SAD, Nemačka, Zapad, masoni, Novi svetski poredak, NATO, papa, Vatikan, Haški tribunal, katoličanstvo, islam, ateizam, komunisti, socijalizam, kapitalizam, Josip Broz Tito, Slovenci, zelena transverzala, latinica, homoseksualci, vakcine, Makedonci, autošovinisti, strani plaćenici, domaći izdajnici, Čarls Darvin, autonomaši, Karl Marks, duboka država, liberali, feminizam, te celokupna zapadna civilizacija.

Spisak je, naravno, nepotpun, jer je popis svih izmišljenih srpskih neprijatelja golema rabota koja zahteva kapacitete državnog Zavoda za statistiku.

Duša u stalnom ratnom stanju
Paranoični narativ koji serviraju mediji nije nastao u redakcijama, već su ga udruženim radom konstruisali intelektualci iz memorandumskog jezgra, crkveni velikodostojnici i politički moćnici.

Poslušni mediji samo posreduju u isporuci redovne doze straha i mržnje širokoj javnosti, a pravi pošiljaoci poruke da su Srbi pod opsadom neprijateljskog sveta koji se zaverio protiv nebeskog naroda nalaze se na mestima društvene i političke moći. Svejedno je da li je trenutni gospodar medija Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica ili Aleksandar Vučić – njihov jedini pravi urednik je neupokojeni duh Ilije Čvorovića.

Neprestanim ponavljanjem pretećih sadržaja stvara se ambijent nesigurnosti i straha od čitavog sveta, što neminovno dovodi do nacionalne homogenizacije. Prisilno jedinstvo kreira štimung koji je Slobodan Blagojević još početkom devedesetih u eseju ,,Mitologija i stvarnost zlopamćenja“ označio sintagmom ,,duša u stalnom ratnom stanju“.

Takvo psihičko i mentalno stanje je nužna posledica neprestane izloženosti sveopštem širenju mržnje prema susedima i čitavom svetu, i proizvodnji straha od svih, svega i još ponečega.

,,Svako ko se usudi da iz takvog duševnog stanja izađe nacionalni je izdajnik, jer je individualnim razvitkom negirao tu (pervertiranu) nacionalnu jednodušnost. Politička posljedica ovakvog držanja duše ‘na okupu’ je fundamen­talni pogled na svijet, patrijarhalno stanje društva i čvrsta ruka vlasti, jedan neumoljivi autoritarizam“, piše Blagojević u istom eseju.

Brojni su ciljevi opsesivnog ponavljanja poruke da je Srbija okružena neprijateljima: destabilizacija susednih država, zadovoljavanje hegemonističkih ambicija, ublažavanje frustracija zbog propasti teritorijalnih aspiracija.

Međutim, osim centrifugalnih, postoji i centripetalno usmerenje ovog narativa. Njegov osnovni cilj jeste održavanje srpskog društva u stanju patrijarhalizma i autoritarnosti, te sasecanje u korenu svake težnje ka liberalizaciji i modernizaciji, ka stvaranju istinske demokratije i sistema koji bi poštovao ljudsko dostojanstvo. U svrhe održavanja Srbije u stanju koje je definisao neumrli vožd Milošević na Gazimestanu jednom za svagda – ,,opet smo u bitkama i pred bitkama“, svako može dobro da posluži kao neprijatelj. Danas Crna Gora, juče Kosovo, prekjuče Hrvatska, nakjuče Bošnjaci, sutra opet Kosovo, prekosutra neko šesti.

A ni podstanar Jakovljević nije za potcenjivanje.