PISMO NVO SEKTORU

Predsjednik Sindikata Odjeljenja granične policije Herceg Novi Igor Rmandić, čiji je član bio i tragično nastradali policajac Milutin Leković, uputio je otvoreno pismo NVO sektoru u Crnoj Gori.

Pismo prenosimo integralno:

Nema tragičnijeg, većeg i ozbiljnijeg povoda od tragičnog ubistva policajca Milutina Lekovića u centru Igala 15.12.2019 god. da se čitavo društvo digne na noge. I veliki dio zaista i jeste. I neizmjerno im hvala na tome. Ali ćute oni koji koji bi trebalo da su najglasniji. NVO sektor i “zaštitnici” ljudskih prava.

Kad ubiju mačku, ili psa puni su mediji raznih dobrotvora koji to osude u roku od pola sata. Kad policajac vršeći službeni zadatak i štiteći sopstveni život nanese i najmanju povredu, makar i najgorem kriminalcu, u najkraćem mogućem roku “zaštitnici”, “borci”, okupiraju sve medije i danima vrše nevjerovatan pritisak tražeći najstrožiju kaznu za policajca. Imam utisak da bi ste najsrećniji bili da možete dušu da mu uzmete. Puna su Vam usta demokratije, ljudskih prava, slobode.

A onda se desi da bude ubijen policajac na dužnosti. U sred grada, u 2 sata po podne, na ulici punoj ljudi. Svirepo, podmuklo, kukavički, s ledja. Metkom u glavu da mu se ne ostavi ni promil šanse da preživi. I kako Vi gospodo ZAŠTITNICI LJUDSKIH PRAVA reagujete.

Četiri dana ćutite gospodo !!!

Kad pogledate sliku ispod baš me zanima da li osjetite makar malu dozu stida. Ne zbog policajaca koji na poslednji put, dostojanstveno i hrabro, ispraćaju svog kolegu i prijatelja. Ne ni zbog našeg svirepo ubijenog kolege Milutina. Da li Vas je sramota zbog jedne male djevojčice od 6 godina ? Djevojčice koja več 4 dana čeka da se njen tata vrati sa posla i da mu ona poleti u zagrljaj. Djevojčice koju tata ujutru neće uzeti za ruku i odvesti u vrtić. Djevojčice koju tata neće voditi da joj kupi haljinicu i knjige za prvi dan škole. Treba da se stidite odrasle djevojke čiji otac neće biti tu da je, kad za to Bože zdravlja dođe vrijeme, odvede do oltara i isprati na put stvaranja sopstvene porodice.

Nje treba da se stidite. Njenog nevinog dječijeg osmijeha i bistrog pogleda tih krupnih, iskrenih očiju. Očiju koje Vas pitaju gdje su njena prava? Ko će njoj da nadoknadi sve ono što je izgubila u nedelju 15.12.2019 god. Ko će da stane u njenu zaštitu? Ko će njoj da bude podrška i oslonac u životu?

Da li Vi uopšte imate savjest, pitam se? I da li ćete uopšte razmišljati o svemu ovome? Ili smo mi jedna neisplativa grupacija jer na projektu kojim bi štitili i naša prava ne možete ništa da zaradite? Iza nas ne stoje nikakvi centri moći, interesne grupe ili lobiji. Iza nas stoji dostojanstvo, ponos i želja da svaki pojedinac u ovom društvu osjeća sigurnost i mir. Pa i vi koji nam tako bezobzirno okrećete leđa u trenutku kada nam je pomoć najpotrebnija. U trenutku kada planinom odjekuje vrisak ožalošćene majke za svojim ubijenim sinom policajcem. U trenutku kada nas ubijaju i kada štiteći Vaš vapimo za spas naših života.

Ne bojim se da ćemo svi umrijeti bez Vaše pomoći. Nismo je ni do sad imali. A ovim ćutanjem ste pokazali da je ne očekujemo ni ubuduće. Plava uniforma koju nosimo je previše ponosna i hrabra da bi se slomila tako lako. Mogu nas ubiti 5,10,15 ali nas ne mogu pobiti sve i rat neće dobiti. Zakon, red i pravda će na kraju ipak pobijediti. Sa Vama ili bez Vas. Vama na savjest.

P.S
Iskrena zahvalnost predsjedniku Savjeta za građansku kontrolu rada policije gospodinu Aleksandru Zekovicu na podršci i inicijativi da se za ubistvo policajca uvede kazna doživotnog zatvora.