Izadete iz voza i popnete se na nadvoznjak sa tramvajskim sinama. Desno se vide dva tornja Crkve Srca Isusova, koja je ocito imala uzor u Limburskoj katedrali. Ugodan prizor.

Sada bi neki istoricar umjetnosti progundao da istoricizam i nije neki posebno originalan stil. Ali mene odavno nije briga, pamtim ono sto me oslovi. A ova crkva mi je svojom vedrinom dosapnula: ,,Dobro dosao u Frajburg”. Lijevo, odmah kod stanice vidi se Koncertna dvorana, moderna gradevina koja vec nagovjestava ono sto sam vidio u istorijskim jezgrima manjih njemackih gradova – staro i novo, smjelo i tradicionalno u skladnom suprotstavljanju. Inace, na zeljeznickoj stanici osoblje govori najprije francuski.

Granica je blizu, iza nje je Alzas sa Kolmarom i Strazburom. Istorijske knjige kazu da je ovdje poneku deceniju vladala francuska kruna. A u Frajburgu su sve do zavrsetka Hladnog rata bile stacionirane francuske trupe. Silazim prema gradu prateci tramvajske sine. Frajburg ili kako se na lokalnom dijalektu kaze Friburg je lijepa varos, ponegdje sa slicnim arhitektonskim rukopisom kao ostali habzburski gradovi u Evropi, od Krakova do Novog Sada.

Katedrala na koju su gradani s pravom ponosni, i ulice u koncentricnim krugovima oko nje.

Grad na brzoj vodi

Tragisama – veoma brza – tako su Kelti nazvali rijeku koja tece kroz Frajburg. Naravno, i u danasnjem zivom njemackom jeziku cuje se upokojeni keltski – rijeka se zove Drajzam. Od nje je odvojen ,,zanatski kanal”, koji sa spletom manjih kanala premrezuje grad. Na njemu su i imena restorana – kao ,,Kod kovaca srpova” sacuvala nekadasnju namjenu gradevine u koju su se smjestili. U jednom takvom restoranu, bolje receno pivnici, na galeriji, pronalazim to sto Frajburgu daje karakter raskosnog juga – vrhunsko lokalno pivo i hranu koja s pravom juznonjemacku gastronomiju svrstava u evropski vrh.

,,Fajerling” je prezime gazde koji je 1877. na ,,ostrvu” kupio zgradu koja je sa jedne strane oivicena ,,Zanatskim kanalom”, a sa druge strane njegovom ,,pritokom” koju zovu potocic. Tako je nastala pivnica. Ona je osamdesetih godina proslog vijeka na kratko obustavila rad, da bi 1989. jedna dama iz kuce Fajerling ponovo pokrenula posao. Samo 10 godina kasnije pivnica se prikljucuje trendu – pivo se od tada pravi iskljucivo od bioloski kontrolisanih sastojaka. I takvo pivo – Inselhopf – kao jedno od skoro 8000 sorti njemackih piva – uljepsa mi dan.

A zadovoljan sam bio i volujskim pecenjem u bijelom umaku. Frajburg je najtopliji grad Njemacke. Mada svarcvaldsko gorje prakticno zadire u grad, upravo topao vjetar sa planine Frajburgu donosi najtoplije ljetnje noci u zemlji – dvadesetak stepeni je sasvim dovoljno za tropski dozivljaj Njemacke. E, za takvih veceri je dobro iza tornja koji se zove ,,Svapska kapija” pronaci lift u stijeni i za nekoliko sekundi se naci iznad grada, na brdu Slosberg – ,,Zamkovom brijegu”.

,,Grejgeneg-slosle” je restoran sa pivskom bastom dostojnom Velikog vojvodstva Badena. Interesantno je da njemacki juzni dijalekti kao i u Srbiji obozavaju deminutiv od milja – zena nije zenica vec zence. Tako i alemanski dijalekt za zamak kaze ,,slosle”, pa da upotrebimo analogiju – dvorac od milja nije ,,dvorcic” vec ,,dvorce”.

Pitka istorija

Pivska basta se zove se ,,Vrt kestenova”.Uz pivce covjek moze opusteno da procita ponesto o uzbudljivoj istoriji grada, i da je odozgo, preko ruba knjige, posmatra panoramski okamenjenu. Da ne zaboravim – Baden je jedan od najpoznatijih vinogradarskih krajeva Njemacke, bijela vina spadaju u evropski vrh.

Cijelo podrucje na lijevoj obali gornjeg i srednjeg toka Rajne je blagosloveno i rimskim nasljedem – vinom – i njemackim nacionalnim napitkom – pivom. Tu hedonisticku zonu uz njemacku zapadnu granicu od Ahena, preko Trira do Frajburga trebalo bi da posjeti svaki putnik koji zeli da upozna Njemacku mimo stereotipa koje je nametnuo Minhen. U istoriji su rudnici srebra u Svarcvaldu davali gradu finansijsku moc, zanatsko naselje ispod tvrdave je brzo raslo.

Godine 1327. bogati gradani su od frajburskog grofa otkupili pravo da sami proizvode kovanice. Tako je nastala kovanica na kojoj je prikazan – gavran. Inace, gradski svetac je Sveti Dorde, a njegova zastava – crveni krst na bijeloj pozadini – potpuno je ista kao nacionalna zastava Engleske koja ima istog sveca kao zastitnika. Frajburg 1368. dolazi u posjed Habzburga koji ce u narednih pet vjekova sudbinski uticati na grad. Habzburski vladari su kao kipovi ovjekovjeceni na gradskoj vijecnici. U vrijeme vjerskih ratova jezgro grada je ostalo katolicko, a okolna sela su bila uglavnom protestantska.

Nakon polumilenijumske habzburske vladavine Napoleon je pretumbao odnose moci na jugu njemackog kulturnog prostora. Tako se desilo i nasilno pripajanje grada Velikom vojvodstvu Baden 1806. Mnogi su zalili za Habzburzima ali upravo to Vojvodstvo je postalo tvrdava liberalnog duha i napretka u odnosu na sve ostale nemacke zemlje.

Veliko vojvodstvo Baden je do ujedinjenja Njemacke pod Pruskom 1871. ostalo jedina ustavna monarhija u Njemaca. Revolucionarnost grada u novijoj istoriji je vise puta dokazana.

,,Da deset zivota imam…”

Godine 1848. proglasena je Badenska republika, podstaknuta revolucionarnim vrenjem u Parizu. Republika je skoro dogurala do novog ustava, ali su okolne kontrarevolucionarne sile, prije svih Pruska, na molbu nadvojvode umarsirale u Baden, skrsile oruzani otpor, pohapsile radikalne demokrate, i neke od njih osudili na smrt. Tako je u Frajburgu strijeljan student i zakleti republikanac Fridrih Nef. Uhapsili su ga pri pokusaju da prede u Francusku i skupi dobrovoljce za odbranu republike. Njegovo ime je bilo na potjernici. Ali i na jednom koferu kojeg je na granici uocio revnosni carinik.

Noc uoci pogubljenja on pise pismo majci: ,,Jos samo jedno, dragocjena i mnogo voljena majko: budite cvrsti i stameni kad primite nesrecnu vijest. Sto se mene tice, sjutra cu mirno otici u smrt, kao sto sam nekada isao u nasu bastu (…) Da imam deset zivota, sve bih ih dao za ovu moju stvar”. Nef je strijeljan dan poslije pogubljenja jednog od voda badenske revolucije Maksimilijana Dotea, na istom mjestu, na jednom frajburskom groblju. I mada je to bilo zabranjeno, grobove strijeljanih su frajburske djevojke mjesecima kitile cvijecem, a komemoracije su se odrzavale svuda po Njemackoj. Ne treba onda da cudi sto je u Frajburgu revolucionarna 1968. ostavila dublji trag nego na drugim mjestima – u gradskoj skupstini vecinu cine Zeleni. To je prvi veci njemacki grad u kojem je izabran zeleni gradonacelnik.

Pored radija javnog servisa i jednog privatnog radija, postoji studentski radio ,,Tromeda” gdje se njeguje sezdesetosmaska tradicija – to je najstariji slobodni radio u Njemackoj koji su osnovali aktivisti antinuklearnog pokreta. Kod crvenog medveda Prosli put sam u Frajburgu jedno vece proveo sa damom koja je svima poznata kao Birgit Kraft. To je ona zenska figura u narodnoj nosnji sa etikete piva iz Badenske drzavne pivnice Rothaus.

U lokalnom dijalektu se njemacka fraza ,,Bier gibt Kraft” (pivo daje snagu) izgovara kao Bir-git-kraft. Od toga su alemanske saljivdzije napravile ime – Birgit Kraft. Inace, Rothaus je ime prve plemicke porodice koja je pocetkom XIV vijeka otpocela da pravi pivo. Najprije je pivnica bila plemicka, pa manastirska, pa vojvodska, a kada je Francuska revolucija u Badenu razvlastila plemstvo i svestenstvo, drzava Baden je postala vlasnik pivnice, koja se nalazi u Svarcvaldu na 1000 metara nadmorske visine i ima svojih sedam izvora. Kada je rijec o pivu ocito i drzava moze da bude uspjesan preduzetnik. Jer je drzavno pivo Rothaus jedno od omiljenih napitaka u pokrajini Baden-Virtenberg.

Sjecam se da mi je tada u Frajburgu vlasnik najstarijeg hotela u Njemackoj – Kod crvenog medveda – koji je jos od 1387. neprekidno bio konaciste sa krcmom, objasnio da su u Frajburgu u srednjem vijeku samo bogate kuce farbane u crveno. A kao farbu su koristili – volovsku krv. Njemacki izraz ,,stinkrajh” bi u bukvalnom prevodu znacio ,,smrdljivo bogat”, ali se upotrebljava u smislu ,,basnoslovno bogat”. Ne zato sto su siromasni proklinjali bogatstvo vec zato sto su fasade bogatih ljudi u davna vremena zaista danima zaudarale na volovsku krv.

Ponekad je zaudarala i paljevina, kao januara 1349. kada su gradske vlasti, navodno zbog opsanosti od kuge, koja se u gradu jos nije ni pojavila, pohapsile sve Jevreje i – spalile ih. Samo su postedjeli trudnice i djecu – koju su pokrstili. Skoro 600 godina kasnije nacisti su spalili sinagogu.

Istina ce vas osloboditi

Frajburski univerzitet je osnovao Albreht V Habzburski – pa se s pravom zove Univerzitet ,,Albreht Ludvig”. Jedni su nemirnog Habzburga koji je bio ljuti rival svog brata i njemackog cara Fridriha III zvali ,,darezljivac” a drugi ,,rasipnik”. Kako god, od septembra 1457. postoji jedan od najstarijih njemackih univerziteta.

Erazmo Roterdamski je prvo od slavnih imena koja su povezana sa frajburskim univerzitetskim pogonom.

U proslom vijeku je ova visokoskolska ustanova dozivjela procvat. Desetak nobelovavaca u oblastima od hemije do ekonomije krase dugu listu svjetski poznatih umova koji su bili povezani sa frajburskim Univerzitetom. I u oblasti filozofije Frajburg je na svjetskoj mapi visestruko podebljan. Edmund Huserl, koji je svojom fenomenologijom proizveo i Martina Hajdegera i egzistencijaliste, bio je profesor u Frajburgu poslije Prvog svjetskog rata. Martin Hajdeger, jedan od najuticajnijih mislilaca XX vijeka je najprije stekao svjetsku slavu svojom knjigom ,,Bitak i vrijeme” da bi 1933. pristupio nacistima i bio njihov rektor Frajburskog univerziteta. Nije izvjesno da je Martina Hajdegera istina o prirodi rezima kojem je sluzio poslije rata oslobodila – mada je moto univerziteta na cijem je celu bio glasio ,,Istina ce vas osloboditi”.

Pjesnik ,,Fuge smrti” Paul Celan trazio je u susretu sa Hajdegerom rijec. Onu koju filozof nije izrekao do kraja zivota. Jevrejski pjesnik njemackog jezika i bivsi nacista se susrecu – prije toga Hajdeger cita Celana i Celan cita Hajdegera. Iznad Frajburga, u brdskom mjestu koje u svom nazivu ima i smrt, Hajdeger je u svojoj brvnari razgovarao sa Celanom. Pjesnik je napisao u knjigu utisaka: ,,U knjigu iz brvnare, sa pogledom na zvijezdu iznad bunara, sa nadom u nadolazecu rijec u srcu” 25.7. 1967. Paul Celan. Ta rijec nikada nece prevaliti Hajdegerove usne. Ne znam sta je pjesnik ocekivao, kajanje, zal zbog ucesca u masini koja je pobila milione Celanovih sunarodnika? Mislilac tu rijec nije imao za pjesnika ni kada mu je kasnije Celan iz Pariza posalo pjesmu ,,Todtnauberg”, nazvanu po mjestu susreta. Uljudno se zahvalio. I to je to. Pjesnik se ubio skokom u Senu 20. aprila 1970. Hajdeger je umro sest godina kasnije u Frajburgu.

Hajdegerov ucenik jevrejskog porijekla Herbert Markuze, koji je u Frajburg dosao zbog Hajdegera prije profesorovog stavljanja u sluzbu Rajhu i Fireru, postace docnije kao emigrantski filozof ikona sezdesetosmaskog pokreta u Sjedinjenim Americkim Drzavama.

Jedan od najznacajnijih sociologa Njemacke, Niklas Luman, takode je frajburski student. Frajburski univerzitet je prema vise svjetskih rang lista medu prvih sto u svijetu i medu prvih deset u Njemackoj. Ali nije jedina visokoskolska ustanova u gradu, ima ih jos nekoliko. Ukupno tridesetak hiljada studenata podmladuju grad od 250 000 stanovnika i to se vidi na svakom koraku. Kafanice, kafici, klubovi, bicikli.

Paranormalni Frajburg

Ovaj badenski grad u kojem se jos uvijek cuje alemaski dijalekt jedino je mjesto u Njemackoj na kojem se ozbiljno proucavaju parapsiholoski fenomeni. ,,Institut za granicna podrucja psihologije i psihohigijene” je u stvari privatna ustanova koja se finansira donacijama.

Osnivac Hans Bender bio je profesor psihologije, koji je tvrdio da paranormalni fenomeni imaju istu formu u najrazlicitijim epohama i kulturama i zakljucio, za razliku od okultnih tumacenja, da te fenomene ne izazivaju duhovi vec velika psihicka napetost osoba koje ih dozivljavaju u interakciji sa nepoznatim osobinama fizicke stvarnosti.

Sve do smrti 1991. Bender je izazivao kontroverze u njemackoj javnosti, druzio se sa astrolozima i okultistima, ali njegov institut radi sve do danas na istrazivanju ekstrasenzorne percepcije, telekineze i drugih fenomena od kojih Holivud rado pravi zanrovske filmove. Cak je jedan njegov ucenik osnovao Parapsiholosko savjetovaliste, koje sada u Frajburgu djeluje nezavisno od instituta.

Dakle, ako neko ima vizije, ne mora odmah doktoru, kao sto je jednom savjetovao svojim vizionarskim kolegama politicarima Helmut Smit. Moze da nazove telefonom jedan broj u Frajburgu – ljudi tamo znaju sve o neobicnim ljudskim iskustvima, od nestasnih tavanskih duhova preko psihicke zavisnosti i sekti do alternativnih metoda lijecenja.

Mislim da bi se svakom uz nesto dobrog badenskog piva ili vina, ako treba i poneke vocne rakije, sred tropske ljetnje noci, mozda bas 31. jula, mogao ukazati Johan Ludvig Maksimilijan Dortu, u trenutku dok nadjacava dobosare, koji pokusavaju da zagluse njegove posljednje rijeci pred streljackim strojem:

,,Umirem za slobodu, braco, gadajte dobro!” Ja bih mu nazdravio i onako vise za sebe rekao: ,,Lepa ti je sada ova sloboda u Frajburgu, druze!”

• Dragoslav Dedovic

Dirk Slegel i Falko Gec bili su prijatelji i mnogo pre nego sto su doneli odluku da stave sve na kocku.

Odrasli su zajedno, kao klinci su bili opsednuti fudbalom i ziveli u istom delu podeljenog Berlina. Njihovi domovi bili su veoma blizu zida izgradenog 1961. godine.

Njihovo detinjstvo obelezile su podele – na dobro i zlo, istok i zapad, kapitalisticki imperijalizam i komunisticku utopiju. Obojica su vrlo dobro znala da ne smeju da pominju da kod kuce tajno gledaju zapadnonemacke televizijske programe.

Slegel i Gec su zajedno prosli i kroz mlade kategorije Dinama iz Berlina, sportske organizacije koja je imala podrsku Stazija – ozloglasene istocnonemacke tajne policije. Erih Milke, prvi covek Stazija, bio je pocasni predsednik Dinama.

Dvojica fudbalera su imala jos jednu zajednicku stvar – u ocima drzave delovali su kao osobe kojima se nije moglo verovati.

,,Obojica smo imali problem sa vlastima i Dinamom jer su znali nase porodicne istorije”, objasnjava Slegel.

,,On je imao porodicu u Zapadnoj Nemackoj, a moja tetka je zivela u Engleskoj. To nije bilo dobro za nasu buducnost, posto su nadlezni bili sumnjicavi. Ali istovremeno je to ojacalo nase prijateljstvo”.

• Upoznajte klub koji ima dusu – za njega su navijaci davali krv i sami gradili stadion
• Mundijal, viski i Hladni rat: Prica o duelu dve Nemacke

Gec je za seniorsku ekipu Dinama debitovao 1979. kao sedamnaestogodisnjak, a Slegel dve sezone kasnije.

Uspeli su da se probiju u prvi tim, uprkos teskim godinama u mladim kategorijama. Kazu da su ih cesto treneri preskakali, a roditeljima je receno da ne bi bilo politicki ispravno da decaci dobiju nagradu – ne sa takvom porodicnom istorijom.

Medutim, njihov talenat je bilo nemoguce ignorisati. Dok su se razvijali kao igraci, poceli su da nastupaju i za mlade reprezentativne kategorije Istocne Nemacke. Kao sportisti, bili su deo male grupe gradana koji su putovali u inostranstvo, ali su uvek bili pod prismotrom.

Stazi je nadgledao sve aspekte svakodnevnog zivota u Istocnoj Nemackoj, sakupljao obavestajne podatke preko mreze dousnika koji su zatim obavestavali dousnike, a ovi slali informacije, pogadate – dousnicima.

Berlinski zid – nekad i sad

Pojedine procene govore da je svaki 63. gradanin Istocne Nemacke bio dousnik. U organizacionom smislu, Stazi je imao mocnu i sofisticiranu strukturu.

Svrha je bila odrzavanje reda i komunistickog poretka. A fudbal je takode imao ulogu u toj prici.

Milke je verovao da ce Dinamo postati najuspesniji klub u Istocnoj Nemackoj. U periodu od 1979. do 1988. osvojio je rekordnih deset uzastopnih titula prvaka.

Cesto su mogle da se cuje optuzbe da je Dinamo imao pomoc sudijske organizacije i, kako se priseca Slegel – navijaci protivnickih klubova zbog toga su cesto vredali igrace iz Berlina.

• Kad Crveni davoli nalete na cirilicu: ,,Zasto samo Mata pise normalno”
• Ubistvo Ace Radovica, 20 godina kasnije: Smrt na derbiju koja nista nije promenila

Prilikom jednog puta u Svedsku sa mladom reprezentacijom DDR, Gec je poceo da razmislja o tome sta bi mogao da promeni u zivotu.

,,Kad sam postao standardni prvotimac Dinama i reprezentacije, poceo sam da razmisljam o tome sta bi mogla da mi donese fudbalska karijera”, kaze Gec.

,,Morao sam da postavim sebi pitanja. Gde zelim da me ona odvede? Da li cu celu karijeru provesti u DDR i klubu koji mi ne nudi najbolji tretman? U kojem jednog dana mogu da mi kazu ‘hvala, ali ti si zavrsio sa fudbalom zbog toga ko si'”.

Slegel je razmisljao na slican nacin, narocito posle 1982. i omladinskog turnira u Francuskoj na kojem je igrao. Do leta 1983. dvojica prijatelja donela su odluku. Moraju da napuste DDR. Imali su i plan, ali morali da budu oprezni.

Niste mogli tek tako da pricate gde vam padne na pamet, pogotovo ne o ovome.

Slegel i Gec su cesto setali sami. Odlazili bi da setaju u sumu na po nekoliko sati. To je bilo jedino bezbedno mesto.

,,Pricali smo o tome. Da li mozemo da izvedemo nesto ovako veliko. Nije bilo lako. Morali smo da razmisljamo i o Staziju i o drugim ljudima u klubu. To je bila Falkova i moja velika tajna, niko drugi nije znao”.

Kao prvaci DDR, fudbaleri Dinama su redovno igrali u Kupu evropskih sampiona, takmicenju koje se tada igralo u klasicnom nokaut formatu.

Najbolji rezultat u tom takmicenju Dinamo je ostvario 1980. godine, kada je stigao do cetvrtfinala, gde ga je eliminisao engleski Notingem Forest – kasnije prvak Evrope.

• Takmicar ,,Potere” naljutio internet: Da li je moguce navijati i za Zvezdu i za Partizan
• Za sta sve drzava daje novac: Zvezda, Partizan, taksisti i – bojleri

Gec i Slegel su prvo hteli da prebegnu odmah te sezone 1983/84, kada su se i definitivno dogovorili. A zreb za Kup sampiona bio je povoljan.

U prvom kolu igrali su protiv Zenes Esa, sampiona Luksemburga. To je bio lak protivnik, pa je bilo jasno da ce Dinamo proci dalje, a dvojica fudbalera dobiti jos jednu priliku. Imali su i prijatelja za kojeg su mislili da bi mogao da im pomogne.

Prvi mec u Berlinu protiv Luksemburzana Dinamo je dobio 4:1, a Gec je dao prvi gol. Revans se igrao 28. septembra 1983.

Taj prijatelj nedavno je dobio dozvolu da se preseli u SR Nemacku – postojala je zvanicna procedura, komplikovana, ali ne i nemoguca – da se emigrira. I on je ziveo blizu granice sa Luksemburgom.

Razmatrali su mogucnost da se nadu sa njim i pobegnu kolima, ali se to ispostavilo kao nerealna opcija. Taj prijatelj nije mogao da im pomogne, jer jos nije dobio putne isprave potrebne za prelazak granice sa Luksemburgom.

Ipak, Gec i Slegel su verovali da sansa i dalje postoji.

Gec uoci debija za prvi tim Dinama

Gec je u poverenju ispricao ocu sta nameravaju da urade. Kazao je da postoji mogucnost da uskoro ode zauvek.

Tada je imao 21 godinu. Godinu dana stariji Slegel ni roditeljima nije rekao ni rec.

Utakmica je odigrana u mestu Es Sir Alzet, blizu granice sa Francuskom. Belgija je bila jos samo deset kilometara dalje od tog gradica, a Zapadna Nemacka na oko pola sata voznje.

Gec i Slegel su trazili bilo sta sto bi moglo da im donese neku prednost… Bilo kakav trenutak tisine ili konfuzije koji bi mogli da iskoriste i iskradu se.

,,Jednostavno, nije bilo moguce. Nismo imali priliku. Gde god da smo isli – u hotel, na rucak, trening, stadion – bilo smo u grupi i pratili su nas ‘prijatelji’ iz Stazija.

,,Cak smo odleteli tamo privatnim Milkeovim avionom. To nije bilo obicno turisticko putovanje. Bilo je previse opasno”.

Dinamo je u Luksemburgu pobedio sa 2:0 i fudbaleri su se vratili u Berlin. Samo nekoliko dana posto je sa sinom pricao o mogucnosti da ga vise nikad ne vidi, Gecov otac ponovo je docekao da vidi sina.

Ali nova prilika da fudbaleri ostvare plan samo sto nije stigla.

Sledeci protivnik Dinama bio je beogradski Partizan – prvak tadasnje Jugoslavije. To je bila jos bolja prilika.

U Luksemburgu su bezbednosne mere bile na najvisem nivou, ali sada ce da bude drugacije.

Jugoslavija je takode bila komunisticka drzava, iako zvanicno nije bila deo Istocnog bloka koji je predvodio Sovjetski Savez, pa je rizik trebalo da bude manji.

I ponovo je Dinamo prvi mec igrao u Berlinu – Gec je opet dao gol i to u prvom minutu, a Dinamo je pobedio Partizan sa 2:0.

A onda je usledio put na revans u Beogradu.

Tog drugog novembra 1983, oko podneva, cela ekipa je autobusom krenula u centar Beograda. Kada su stigli, trener im je rekao: ,,Imate slobodno sat vremena. Naci cemo se ovde u jedan”.

Slegel i Gec su sedeli na razlicitim stranama autobusa.

Slegel na utakmici iz 1981.

,,Nismo pricali, samo smo se pogledali. Shvatili smo da to pravi trenutak. I znali smo da ce biti opasno”, objasnio je Slegel.

Cak i kada je ostatak ekipe krenuo u setnju, dvojica saigraca nisu htela da zapocnu razgovor, svesni da je to verovatno najvazniji trenutak u njihovim zivotima.

,,Secam se da smo bili besni zbog svih prethodnih trenutaka kada smo hteli da pokusamo, ali nismo mogli. Prvog dana posle treninga bilo je previse rizicno, kao i sledeceg dana nakon dorucka. Bilo je previse ljudi oko nas”, priseca se Gec.

,,Ali u tih nekoliko sekundi bilo nam je potpuno jasno sta moramo da uradimo. Imali smo sve u dzepovima. Dokumente i nesto novca. Jedan pogled bio je dovoljan – ovo nam je sansa. Sad ili nikad”.

Vreme je curilo. Ostatak ekipe Dinama hteo je da ide u soping, pa su se Gec i Slegel pridruzili. Usli su u obliznju prodavnicu sa plocama.

• Albanski bunkeri iz Hladnog rata
• Derbi u fotografijama: Pobeda Partizana, sukobi navijaca i policije i dva prekida meca

Gec je spazio da su ulaz i izlaz iz prodavnice na razlicitim stranama prostorije.

,,Slegel i ja smo se ostali jedan pored drugog dok su saigraci kupovali ploce za porodice. Ukazao se trenutak kada smo spazili izlazna vrata. Videli smo da mozemo da izademo, a da nas niko ne primeti. Kada je dosao trenutak, rekli smo – idemo”, priseca se Gec.

Polako su se iskrali iz vece grupe vodeci racuna da ih niko ne vidi. Odskrinuli su vrata, izasli i poceli da trce.

,,Kada smo izasli, nismo previse razmisljali. Samo je bilo vazno da potrcimo i sto pre pobegnemo od ostatka ekipe. Trcali smo pet minuta u jednom smeru.

,,Videli smo taksi i odmah uleteli unutra. Onda je nastala panika, jer taksista nije zeleo da nas vozi u ambasadu Zapadne Nemacke. Morali smo da nademo drugi taksi.

,,Kad smo usli u drugo vozilo, dali smo taksisti deset zapadnonemackih maraka. Mislim da smo se vozili kilometar, a verovatno bi bilo lakse da smo otisli peske. Okrenuli smo se da vidimo da li nas neko prati, ali nije bilo nikoga”.

Fotografija Slegela iz 2004, kada je bio trener mladih kategorija u berlinskoj Herti

Samo pola sata ranije sedeli su sa saigracima, a sada su se nalazili u ambasadi Zapadne Nemacke i sa osobljem razgovarali sta dalje.

,,Bili smo veoma nervozni. To sto smo uradili je delovalo neverovatno. I, odjednom, poceli smo razgovor o planu kako da napustimo Jugoslaviju i dokopamo se Zapadne Nemacke. Prakticno smo pravili raspored za nase zivote”.

Plan je poceo da se nazire. Prvo ce ih otici u Zagreb koji je na cetiri sata voznje od Beograda. Osoblje ambasade smatralo je da je najbolje da fudbalere sto pre izvedu iz zgrade i van Beograda.

Bilo je za ocekivati da ih vlasti prvo potraze u ambasadi. Gec i Slegel su seli na zadnje sediste sluzbenog vozila ambasade.

,,U tim trenucima samo smo razmisljali kako da prezivimo. Plasili smo se sta moze da se desi sada kada smo napravili prvi korak. Zato je najjaca emocija bila vezana za to prezivljavanje. Uradili smo sta smo morali. Ako se takva situacija ne zavrsi dobro, bicemo u velikoj nevolji”, kazao je Gec.

U zapadnonemackom konzulatu u Zagrebu Slegel i Gec su dobili lazne dokumente kako bi mogli da napuste Jugoslaviju.

• Kako je Maradona postao zlatni decko
• Najuspesniji ruski spijun umakao Britancima jer nisu verovali njegovoj zeni

Osoblje im je reklo da je obicno bezbedno automobilom preci jugoslovensko-austrijsku granicu, ali da je te nedelje situacija bila nesto drugacija.

Fudbaleri nikad nisu dobili tacno objasnjenje zasto je bilo tako, pa su odlucili da putuju vozom. Reci ce da su bili na odmoru, da su izgubili pasose, zbog cega su morali da izvade nove kako bi mogli da se vrate ,,kuci” u Minhen.

U konzulatu su ih savetovali da se ukrcaju na nocni voz iz Ljubljane koji je polazio u ponoc. Tada je bilo sest sati popodne, sto je znacilo da su oni vec sest sati u bekstvu.

Fudbaleri su u konzulatu dobili da jedu, a osoblje je delovalo opusteno – ocigledno je da su vec izvodili ovakve operacije – verujuci da ce plan biti uspesno sproveden.

Donekle su uspeli da umire Geca i Slegela. Ipak, bilo je nemoguce potpuno ignorisati rizik.

Gec (desno) je trenirao prvi tim Herte od 2004. do 2007.

Za to vreme, Gecov otac je u Berlinu ukljucio televizor da gleda prenos utakmice Partizan – Dinamo. Prenos je poceo u sedam sati, a utakmica u osam.

Njegov sin nije bio u startnoj postavi, sto ga je zacudilo, jer je vazio za jednog od najboljih igraca Dinama. Nije bilo ni Slegela. A ni jedan, ni drugi se cak nisu nasli na klupi za rezervne igrace.

Nije bilo nikakvog objasnjenja, ali je znao. Mora da se to konacno dogodilo. Da li su uspeli ili su ih uhvatili?

Pred njima je bila jos jedna prepreka.

Slegel i Gec su prebaceni u Ljubljanu. Stili su malo pre polaska voza, a u rukama su imali karte i pasose sa novim identitetima. Slegel se zvao Norman Majer, a Gec se ne seca koje mu je bilo novo ime.

Voz je krenuo. Do granice je bilo oko 30 kilometara kada se voz zaustavio. Fudbaleri su bili u polumraku spavacih kola culi korake u hodniku i stenjanje psa cuvara.

• Partizan – Mancester Junajted: Dobra igra i poraz beogradskog tima

,,Bilo smo mnogo nervozni, ali je policajac koji nam je proveravao dokumente rekao da je sve u redu. To je trajalo nekih 20 sekundi. Bilo je tako lako. U stvari, nije bilo nista”, kaze Gec.

,,Ceo taj dan bili smo pod ogromnim pritiskom. Nismo ni znali sta smo zapoceli, niti kakve bi opasnosti mogle da nas vrebaju. Ali kada smo presli austrijsku granicu, a voz se nije zaustavio da bi policija skinula dvojicu fudbalera, znali smo da smo na sigurnom”.

,,Mislim da smo u Minhen stigli oko sest ujutru. Danas mi deluje neverovatno, ali mislim da smo cak uspeli da odspavamo nekoliko sati u vozu.”

Njihova imena vec su bila u novinama tog jutra. Naslovi su uglavnom glasili: ,,Istocnonemacki fudbaleri prebegli na Zapad”.

Ipak, prica se nije tu zavrsila, jer su fudbaleri ipak morali da se suoce sa posledicama.

Diplomatsko osoblje, koje im je obezbedilo lazne dokumente, dalo je Gecu i Slegelu i uputstva kako da se ponasaju.

Trebalo je da otputuju u Gisen gde se nalazila ustanova koja je bila zaduzena za izbeglice. Stigli su kasno tokom popodneva.

Bilo je oko sedam sati kada su mogli da pozovu porodice. Slegel je pozvao majku.

,,Bila je pomalo zabrinuta. Bilo je to veliko iznenadenje jer nije znala nista o nasim planovima, ali je videla izvestaj na zapadnonemackoj televiziji. Rekao sam joj da je sve u redu, da sam na sigurnom i to je to. Znali smo da Stazi prisluskuje”, navodi Slegel.

I Gec je telefonirao kuci.

,,Roditelji su mi odmah stavili do znanja da nisu sami. Rekli su mi – u redu, ti si dobro, razgovaracemo kasnije. U takvim situacijama znate da ce nadlezni da reaguju”.

Obojica fudbalera znala su da moraju da budu veoma oprezni.

• ,,Slucaj tenk”: Sta vojno vozilo radi ispred Zvezdinog stadiona

,,Kada fudbaler Dinama napusti klub, to znaci da nije dobar decko. Falko i ja smo resili da u intervjuima ne govorimo o politici, niti da kritikujemo Istok, vec da pricamo samo o fudbalu. To smo uradili zbog bezbednosti nasih porodica i nas samih”.

,,Znali smo da Stazi ima dosta saradnika i u Zapadnoj Nemackoj. Znali smo da nas spijunu posmatraju”.

Gec i Slegel zvali su Jerga Bergera, bivseg trenera mladih kategorija reprezentacije DDR koji je 1979. pobegao na Zapad.

On im je pomogao da potpisu ugovore sa novim klubovima. Odabrali su Bajer Leverkuzen, ali su morali godinu dana da cekaju na debi.

Dinamo Berlin nije zeleo da prizna ove transfere. Jednogodisnja suspenzija koju je igracima izrekla FIFA bila je neka vrsta kompromisnog resenja da se izglade stvari.

Berger je bio trener ekipe Hesen Kasel, koja je tada igrala u drugoj ligi Zapadne Nemacke. Pre nego sto je 2010. umro od raka pluca, napisao je autobiografiju u kojoj je naveo da je bio meta neuspesnog atentata tokom 1980-tih, kada su agenti Stazija pokusali da ga otruju.

Nekoliko puta je govorio i o Ludu Ajgendorfu, bivsem igraci Dinama koji je prebegao na Zapad 1979, posle meca u Kajzerslauternu. Ajgendorf je nakon prebega cesto u medijima kritikovao DDR.

U martu 1983, osam meseci pre Slegelovog i Gecovog bekstva, Ajgendorf je stradao u saobracajnoj nesreci. Berger je verovao da je u tu nesreci Stazi umesao prste.

Slegel (poslednji desno) i Gec (trece sa leve strane) u dresu Bajera iz Leverkuzena, sezona 1984/85

Tokom obdukcije lekari su u Ajgendorfovoj krvi pronasli tragove alkohola, mada su prijatelji fudbalera tvrdili da on nije pio te veceri kada je poginuo.

Gec i Slegel su stigli do Bundeslige. Trenirali su sa Leverkuzenom, navikli se na novo okruzenje, ali prethodne zivote nisu mogli da ostave za sobom. Stalno su bili pod prismotrom.

,,Zato je Stazi i bio tako ozloglasen. Nadzirali su nas u Leverkuzenu, a svakodnevno su pratili i moje roditelje. I to ne tajno, jer su zeleli da ih vide. Zvali su ih na saslusanja, stalno vrsili pritisak”, navodi Gec.

,,Kada sam konacno mogao da dobijem uvid u arhivu Stazija, nasao sam stvari o kojima radije ne bih da govorim. Ali za mene je u ono vreme bilo vazno da ne govorim kako u DDR nista nije dobro i da su komunisti zli zato sto sam mogao da pretpostavim kakva ce biti reakcija”, dodao je on.

,,Dinamo je od mene napravio dobrog fudbalera. Proveo sam 12 godina u klubu. Pomogli su mi da pocnem profesionalnu karijeru. Nas motiv nije bila politika.”

Kako se blizio kraj Hladnog rata tokom u drugoj polovini 1980-tih, obojica fudbalera su pocela cesce da komuniciraju sa porodicama, a istovremeno su pruzali dobre partije na terenu kada im je istekla suspenzija.

Njihove dobre fudbalske poteze navijaci u DDR su mogli da vide svake subote kada su krisom u domovima gledali preglede kola Bundeslige. A roditelji su bili veoma ponosni.

Gec je ostao u Leverkuzenu do leta 1988. godine. Nakon osvajanja Kupa UEFA sa tim klubom, presao je u Keln.

Slegel je 1985. napustio Leverkuzen i otisao u Stutgart, gde je proveo jednu sezonu. U leto 1986. godine potpisao je za Blauvajs Berlin. Ziveo je u zapadnom delu grada u kojem se rodio. Naravno, nije prelazio na drugu stranu.

Roditelje je video tek 1987. godine u tadasnjoj Cehoslovackoj. Gecu je to poslo za rukom u leto 1988. u Madarskoj.

A onda je dosao 9. novembar 1989.

Slegel je bio u hotelu sa saigracima kada je cuo vesti. Tek su zavrsio trening kada mu je neko u hotelskom baru, preko sanka, dobacio: ,,Hej, Dirk, srusen je zid”.

Prvo je mislio da se radi o sali. Prvih nekoliko minuta nije verovao u to, pa cak ni kada je video prve televizijske snimke. Hiljade nasmejanih gradana DDR su prolazili kontrolne punktove pored sokiranih granicara.

Sta sada?

,,Ma, daj! Zid je srusen, a ja nisam u Berlinu. Bukvalno nismo mogli da budemo dalje od Berlina, posto smo bili na gostovanju kod Salkea u Gelzenkirhenu”, rekao je Slegel.

,,Bilo je to ludo iskustvo za mene. Nesto nezamislivo. Dok sam gledao, pomislio sam, mozda je neki film. To mi je bilo potpuno neverovatno”.

,,Taj vikend, kada smo se vratili sa gostovanja Salkeu, moja porodica je konacno dosla da me poseti. Vecerali smo, razgovarali, pili”.

Gec se u decembru 1989. vratio u istocni deo Berlina prvi put nakon prebega. Otisao je pravo kuci.

,,Nista se nije promenilo”.

Tokom zimske pauze u prvenstvu proveo je vreme sa porodicom. Majka mu je tada konacno dala nekoliko njegovih stvari koje je godinama krila od Stazija.

Slegel i Gec su i 30 godina kasnije dobri prijatelji.

Uzivaju prisecajuci se hrabrog poduhvata i cesto razgovaraju o tome. Doduse, telefonom, posto zive u razlicitim delovima Nemacke.

,,Moj sin je veoma ponosan”, istice Slegel dok razgovaramo u kaficu blizu njegove kuce u zapadnom delu Berlina.

Sada mora da krene. Gec i on rade kao skauti, a posao zove.

Nisam cak morao ni da mu postavim poslednje pitanje.

,,Cesto su me pitali. Da li bih to uradio opet? Apsolutno, bez dileme. Svaki put.

,,Uradio sam to za svoj zivot. Hteo sam da oblikujem sopstvenu buducnost, da biram put kojim cu da idem”, zakljucio je Slegel.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

ABAZOVIC OCIJENIO

Finska moze biti vazan prijatelj Crne Gore s obzirom da Zeleni koji su dio vladajuce koalicije snazno podrzavaju integraciju Zapadnog Balkana u EU, ocijenio je lider Gradanskog pokreta URA Dritan Abazovic.

On je u Finskoj razgovarao sa tamosnjom ministarkom unutrasnjih poslova Mariom Ohisalom, a susret je organizovan na marginama godisnjeg sastanka Zelenih Evrope, na kojem URA podnosi aplikaciju za clanstvo u porodicu zelenih partija.

Tokom susreta razmijenjena su misljenja o integracionim procesima i prilicno konfuznoj politici prosirenja koja je nastupila posljednjih mjeseci.

“Razgovarali smo i o u situaciji u Crnoj Gori, najvise o vladavini prava i borbi protiv korupcije. Informisao sam ministricu Ohisalo o problemima vezanih za izbore i nedostatku povjerenja u izborni proces. Finska moze biti vazan prijatelj Crne Gore s obzirom da Zeleni koji su dio vladajuce koalicije snazno podrzavaju integraciju Zapadnog Balkana u EU. Medutim, ocekuju i konkretne rezultate od zemlje kandidata”, istakao je Abazovic nakon sastanka.

Inace, partija Zelenih u Finskoj je druga po snazi, a u aktuelnoj vladi pokrivaju tri ministarstva, medu kojima je i ministarstvo inostranih poslova.

“Prilikom posljednje posjete Crnoj Gori, ministrar spoljnih poslova Finske je na pres konferenciji govorio o tome da sve izbore treba odrzati u istom danu. Ideja o slobodnim izborima nadisla je Crnu Goru i sve je vise podrske da se do njih dode. Crnogorska vlast ima sve manje prostora za manipulacije i svaki kontakt nam je vazan u borbi za osvajanje slobode”, vjruje Abazovic.

On je tokom razgovora istakao da izmjene zakona jesu vazne, ali da je njihova primjena jos znacajnija u cilju ostvarivanja ustavnih prava gradana.

BUGARSKA AMBASADORKA

Za Crnu Goru je vazno da ostane lider u evropskim integracijama, da nosi tu zastavu, da zadrzi hrabrost u sprovodenju reformi, entuzijazam na putu ka EU, a Evropska unija ce naci nacina da rijesi unutrasnje probleme, kazala je u intervjuu Dnevnim novinama ambasadorka Bugarske u Crnoj Gori Meglena Plugcieva.

“Kako god to sada izgledalo, prosirenje je i dalje visoko na agendi Brisela i clanica EU, i Crna Gora, kao ostale drzave Zapadnog Balkana ce se naci pod njenim okriljem. Prosirenje je nas zajednicki interes. Vasa drzava je prelijepa, imate divne ljude i prirodu, bogatu istoriju i kulturu. Crna Gora je velika zemlja na maloj teritoriji”, rekla je Plugcieva

Ambasadorka govori o znacaju nastavka dijaloga o prosirenju EU, o podrsci Bugarske Crnoj Gori, kao i o iskustvima njene drzave na putu ka Uniji, porucujuci da nigdje na svijetu ne postoji savez sa tolikim stepenom demokratije, zastite ljudskih i socijalnih prava kakvi su u Evropskoj uniji.

“Cvrsto sam uvjerena da EU nece dozvoliti da se Zapadni Balkan, sa bijelog platna na mapi Evrope, pretvori u crnu rupu. Sa druge strane, EU vrlo malo govori o doprinosu razvoju starih i buducih clanica, sto je greska. Vise se zna o kineskim projektima, nego onima iza kojih stoji Evropska unija”, kaze ambasadorka Bugarske.

Ona ocjnenjuje da je odgadanje pregovora sa Sjevernom Makedonijom i Albanijom bilo vrlo razocaravajuce za te drzave, za citav region, ali i za Crnu Goru koja je najdalje odmakla u procesu evropskih integracija i koja ocekuje da bude prva sljedeca clanica EU.

“Dakle, ta odluka bila je zaista razocaravajuca i frustirajuca i takav osjecaj dijele i drzave clanice EU, medu kojima je Bugarska, koje su zagovornici prosirenja Unije i intenzivno rade da se taj proces sto prije nastavi. Ali, ovu odluku treba gledati iz malo sire perspektive i razmisljati o tome kako od trenutnog minusa napraviti plus. To sa jedne strane znaci da ne samo Sjeverna Makedonija i Albanija, nego i sve drzave Zapadnog Balkana treba da se mobiliziraju i da jos vise rade na reformama. Sa druge strane, EU treba da svoje probleme sto prije rijesi i da sto prije preduzme mjere na ozivljavanju procesa prosirenja. Dakle, bilo je sto je bilo, treba da trazimo rjesenja za dalje. Bugarska porucuje Crnoj Gori da nikako ne smije da se demotivise vec da, kao i do sada, nastavi da bude hrabra, zadrzi entuzijazam i motivaciju, jer zasluzuje da bude dio EU, kao i kompletan region Zapadnog Balkana”, rekla je ambasadorka.

Ona dijeli misljenje crnogorskih politicara koji kazu da Crna Gora nema druga alternativu, osim EU.

“Jer ne postoji druga unija ili drugi savez u svijetu koji ima toliko ljudskih sloboda, demokratije, socijalnih prava, toliki ekonomski razvoj. Dakle, u svijetu nema jos jedna unija poput EU. To je cinjenica i zato je vazno o tome svakodnevno govoriti gradanima”, kaze Plugcieva.

VUKSANOVIC TVRDI

Koalicione relacije su dinamicne i trebalo bi da prate potrebe nasih gradana i da daju dobar odgovor na sve drustvene izazove kako bi politika koju zajedno vodimo bila uspjesna, izjavio je poslanik HGI Adrijan Vuksanovic.

Upitan o odnosima u koaliciji na vlasti i ispunjavanju koalicionog sporazuma, on je za Dan kazao da HGI nije voden uskopartijskim interesima.

“Procesi u kojima jesmo traze od nas punu posvecenost i odgovornost, kako na lokalnom tako i na drzavnom nivou, a s ciljem da sveukupni ambijent bude bolji. Hrvatska gradanska inicijativa je izgradila imidz stranke koja nije vodena uskopartijskim interesima, vec njeguje senzibilitet za siri kontekst i opste dobro, lisena u svom djelovanju bilo kakvog ucjenjivackog ponasanja”, naveo je Vuksanovic.

Po njegovom sudu, to su prepoznali njihovi biraci i gradani, iako je to vodilo u rizik pomanjkanja stranacke infrastrukture i onih mehanizama kojima se vodi politicka borba na nasim prostorima.

“Percipirajuci vaznost trenutka u kojem smo kao drzava i drustvo, prihvatali smo podredenost manjih interesa kako bismo odbranili i ostvarili vise interese, a oni se ne ticu samo HGI, vec svih nas”, kazao je Vuksanovic.

Na pitanje sprema li se HGI za izbore u Tivtu i da li je vec sada poznato hoce li nastupiti samostalno na tim izborima, on je odgovorio da se aktivno pripremaju za te izbore, a odluka o nastupu ce tek da bude donijeta.

“Hrvatska gradanska incijativa se aktivno sprema za izbore jos od 2016. godine. Osim jasne medijske profilacije, intenzivnim djelovanjem i na polju kulture, jacanjem dobrosusjedskih odnosa Crne Gore i Republike Hrvatske, njegujemo i neposredan pristup s gradanima kako bismo i na taj nacin poboljsali percepciju nase politike”, kazao je Vuksanovic.

On je naveo da ce konacnu odluku o nacinu nastupa na izborima donijeti najvece stranacko tijelo.

“O nastupu na predstojecim izborima odluku ce donijeti sredisnji odbor HGI najvise stranacko tijelo, au saglasju s nasim biracima i simpatizerima”, saopstio je Vuksanovic.

EVROLIGA (7. KOLO)